0 ВАСКРСЕЊУ МРТВИХ

0 васкрсењу мртвих по веровању 

Св. Угодника Божијих

Веру у васкрсење мртвих Св. Угодници су сведочили јасно и непоколебљиво. Св. Антоније је исповедао: верујем у Господа да ће при васкрсењу мртвих васкрснути ово тело као нетрулежно. "Не бојим се смрти" - каже Св. Јаков Персијанац цару који му је претио мукама. Привремена смрт није смрт, него сан: као иза сна устаће из гробова сви људи о страшном доласку Христа мога". Када су овом Св, Мученику одсекли па-лац и када је царев помоћник почео да га наговара: "Поштеди себе, Јакове, послушај цареву наредбу, поклони се нашим боговима и бићеш жив," он је рекао: "Као што винова лоза, када јој обрезују гране, на сваком одсеченом месту поново пушта изданке и доноси плод, тако ће и човек насађен у винограду Свевишњег Бога и сједињен с правом Лозом - Сином Божијим, одсецан сада привременом смрћу, васкрснути у будућем веку цео, зеленећи се вејањем нетрулежне славе и доносећи плод вечне награде и плате Божије".

У Витсаидској земљи, у једном манастиру, извесни Је-ракс је учио да неће бити васкрсења садашњих тела и да ће Господ свакоме дати друго, ново тело. Догодило се да се у том манастиру једном обрео Св. Епифаније Кипарски. Овај Светитељ је дошао у манастир баш у време када је Јеракс проповедао своје лажно учење. Чувши то, Светитељ му се обрати: нека умукну твоја уста ... Истог часа Јеракс занеме и не могаше да се помакне с места. Тада Св. Епифаније сам поче да учи народ и да, на основу речи Божије. тврди како ће свако устати у оном телу у коме живи у овом свету и у коме ће умрети. А Јераксу је рекао: 'Чуо си праву веру, а сада сам реци реч истине'. Отворише се Јераксу уста и он се покаја због своје заблуде и исповеди реч истине".

Проповедајући истину васкрсења мртвих и уверавајући људе у њу, Св. Угодници су наводили и основе за ово васкрсење, указујући на оваплоћење и искупљење које је извршио Господ Исус Христос, као и на Његово тридневно васкрсење из мртвих. Господ је пак, да би потврдио ову истину и разобличио оне који у њу сумњају, по молитвама Св. Угодника, васкрсавао мртве још у овом животу. "Христос је" - исповедао је Св. Мученик Дула - "из љубави према људском роду постао човек да би, као што је некад с једним првоствореним човеком смрт ушла у свет, исто тако с једним човеком Господом нашим Исусом Христом, у свет ушло васкрсење људи". "Шта то говориш", успротивио се Хегемон, "зар ће мртви васкрснути?" "О, васкрснуће" одговори Мученик, "ако мртви неће васкрснути, како ће онда Бог судити свету?" Спаситељ наш, учаше Св. Акшш-на своје вршњакиње, васкрсао је трећег дана, потврдивши тиме истину да ће у време РБеговог другог доласка бити опште васкрсење мртвих.

 

Мисли о васкрсењу мртвих

"Смрт није ништа друг до душтрајни сан"

(Св. Јован Златоуст)

"Као што се човек који увече заспи ујутро пробуди с новом, обновљеном животном снагом, исто тако ће се и онај ко заспи телесном смрћу пробудити за нови, бесмртни живот у дан свеопштег васкрсења!" (Филарет, митроп. Московски).

"Богу је лакше, једноставније да сакупи прах људског тсла, развејан по лицу земље неголи нама да покупимо хаљине разбацане по соби" (Јаков, архиеп. Нижегородски).

"Црв себи припрема гробницу, затвара се у њу и умире; али кад кад гране благодатно пролеће, из те гробнице се поново рађа лаки, сјајни лептирић, и створење које је пузало у прашини лепрша међу мирисним цвећем; зрно бачено у земљу раствара се, ниче и уздиже се у виду златног класа. Све се на земљи претвара из једног облика у други и поново се рађа, све се иостепено уздиже до савршенства. Зар ће онда човек, најплеменитије од свих створења, лик и обличје Божије, бити несрећнији од црва који гмиже, беднији од зрна јечменог! Не! Иза граница земаљског постојања пружа се лествица вечности" (Бл. Августин).

"Али ће рећи ко: како ће усшаши мршви? И у каквом ће шијелу доћи? Безумниче! шо шшо сијеш неће оживјеиш ако не умре. И шшо сијеш не сијеш шијело које ће биши, неш голо зрно било ишенично или друго како. А Бог му даје шијело како хоће, и сваком сјемену своје шијело" (I. Кор 15, 35-38).

 

Примери васкрсења из мртвих

1. У Јопи, данашњој Јафи, живела је једна Хришћанка по имену Тавита, позната по својој вредноћи и доброчинствима. За време боравка Апостола Петра у Лиди, она се разболе и умре. Окупаше је и оставише да лежи у соби, а како је Лида била близу Јопе, верници који су чули да се тамо налази Ап. Петар послаше к њему два човека да га замоле да их неизоставно посети. Петар истог часа пође к њима и када стиже у Јопу, уведоше га у кућу. Све удовице му приђоше у сузама и показиваху му кошуље и хаљине које је шила Тавита док је живела с њима. Ап. Петар рече им да изађу, па клекну, помоли се, а затим, обративши се телу, рече: "Тавита, устани!" - и она отвори очи и, угледавши Петра, седе. Он јој пружи руку и подиже је. Затим позва удовице и друге вернике и показа им девојку живу. Чудо изврши велики утицај на становнике Јопе и многи повероваше у Христа (Дел. ап 9, 36-42).

2. Један јеретик настојаше да поколеба истину православне вере и преласти већ многе људе. На молбу православ-них, који беху у дубокој тузи због такве несреће, дође блаже-ни Макарије да од таласа неверја одбрани чистоту вере у чи-тавом Египту. Када му јеретик приђе и покуша да га превари и заведе досеткама из Аристотела, блажени Макарије, ограничавајући његово многословље сажетошћу апостолском, рече: "Царство Божије није у ријечи него у сили"; хајдемо до гробова да призовемо име Господње над првим мртвацом на кога наиђемо и, као што је написано, тжажимо нашу вјеру "из дје-ла", да бисмо таквим сведочанством на најјасшји начин потвр-дили истину праве вере и доказали њену несумњивост, али не сујетним и испразним споровима с много речи, него сштом знамења и сведочењем непогрешивим". Чувши то, јеретик, од стида пред окупљеним народом, притворно пристаде на пону-ду да сутрадан дође на исто место; али када се народ, у жељи да види чудо, окупи на уговореном месту и стаде да ишчекује долазак јеретика, овај се, устрашен, увидевши сопствено неверје, сакри, а доцније сасвим напусти Египат. Блажени Макарије, који га заједно с народом очекиваше до девет сати и раз-умевши да је због стида побегао, поведе заведени народ до поменутих гробница, Услед изливања Нила, читав Египат је на дуже време обично преплављен и сличан неизмерном мору, тако да је потпуно немогуће закопавати људска тела, све док се река не повуче у своје корито. Због тога се код Египћана развио обичај балсамовања тела умрлих миомирисним уљима и њиховог чувања у пећинама на узвисинама. Дакле, блажени Макарије се заустави пред једним врло старим лешом и рече: "Човече! Да је са мном овамо дошао онај јеретик, син погибли, и да сам у његовом присуству призвао име Христа, Бога мог, реци, да ли би ти устао пред овим људима које је он развратио својим лажним учењем?" Тада се мртвац придиже и одговори потврдно. Авва Макарије га упита ко је он, када је живео, у које креме, и да ли је тада знао за ИмеХристово. Покојник одговори да је живео у времена древних царева и да тада није ни чуо за име Христово. Авва Макарије му рече: "Почивај у миру са остаталима који су у твом  чину док те не пробуди Христос на крају времена!"

На ово чудо авву Макарија је подстакла потреба целе области која је била у опасности, потпуна преданост Христу, страхопоштовање и љубав према Њему (из Поука Касијана Римљанина о подвижницима, гл. 15).

3. У III веку, у време безбожног цара Декија који је свирепо гонио Хришћане, у Ефесу су живела седморица младића, иојници по звању, деца градских старешина, Хришћани узорног живота. Њих тужише цару идолопоклонику да не приносе жртве идолима. Цар се разгневи, одузе им војничко звање, али, сажаливши се на њихову племенитост и лепоту, даде им времена да се предомисле. Младићи искористише дати им рок и удаљише се у једну дубоку пећину крај планине Охлан, да се молитвом припреме за предстојећа страдања, поневши са собом неколико сребрника за основне потребе. С времена на време најмлађи од њих је потајно одлазио у град да купи храну.

И тако он једном дочу да их по царевој наредби траже како би их предали суду и ставили на муке. Због опасности, младићи се склонише у дубину пећине, тако да ни изасланици нису могли да их пронађу. Тада цар нареди да улаз у пећину заграде камењем како би сасвим угушили младе Хришћане. На том послу било је и тајних Хришћана; они записаше имена младића и описаше њихове муке на двема калајним плочицама, па их ставише у бакарно сандуче међу камење.

После Декија прође већ 200 година, на грчки престо дође Теодосије млађи, имиератор-покровитељ Хришћана. Он је веома туговао и молио се Богу да уразуми тадашње заблуделе јеретике који одрицаху васкрсење мртвих. Господ услиши молитву благочестивог цара и - откри тајну очекиваног васкрсења мртвих.

Радници власника планине Охлан, бирајући камење за подизање ограде, начинише отвор на пећини. За то време Господ оживи седморицу младића који спаваху око 200 година: они васкрснуше као да су се пробудили из дугог сна, одећа им беше цела, тела непромењена, изгледали су као да нимало нису остарили. Мислећи да је свануло, младићи, по обичају, послаше најмлађег брата у град да купи храну. Узевши сребрник, он оде са страхом, као у време Декија, али када приђе градској капији и угледа на њој часне крстове, када зачу како гласно и отворено исповедају име Христово, он се изненади па упита: "Како се зове овај град?". "Ефес" - одговоршде му. Младић приђе продавцу хлеба и, плаћајући, даде му сребрник. Угледавши новчић који је одавно изашао из употребе, трговци приведоше незнанца градским властима. Младић откри градоначелнику ко је, где и с ким живи. Ту се задеси и епископ, који, зачувши то, рече: "Хајдемо с младићем да видимо чудо!"

Епископ, градоначелник и други представници градске власти заједно с народом дођоше пред пећину, нађоше бакарно сандуче, прочиташе запис и нађоше младиће, лепе, веселе, па, поклонивши им се дубоко, саслушаше и од њих лично причу о боравку у пећини. И сам император Теодосије, на писмени позив епископа, дође у Ефес, поклони се васкрслим младићима и пољуби их.

Пошто се наразговараху с благочестивим царем, младићи преклонише главе и, по заповести Господа, уснуше сном смрти до Његовог Другог доласка (Минеј за 4. август).