Shimonahinja Sofija

Nju su u Samari znali kao Taisiju Ivanovnu. Ona je tek nedugo pre svoje smrti rekla nekim bliskim ljudima da je ona - shimonahinja Sofija. Neko mi je pricao o njoj, i ja sam posla kod nje posle Vaskrsnje sluzbe u Kirilo-Metodijevskom hramu, koji se tada jos nalazio u svojoj prvoj nevelikoj zgradi. Sedela je napolju pored hrama, i otprilike desetoro ljudi je cekalo da s njom razgovara. Kada je dosao red na mene ja sam odmah cula od nje: “Zasto ih ti skupljas?” A ja cak nisam ni znala da su moji rodjaci skupili mnogo okultnih knjiga, koje se cak ne smeju ni drzati u kuci, kao ni bacati - jer mogu nekome da dospeju do ruku - vec samo spaliti. Na tome sam potom radila. Jos mi je rekla o mom ocu, koji je tada poceo da se razboljeva i tesko je hodao, da veoma zeli da ide u selo ali da ne moze.

Rekla je to sa tugom i saosecanjem prema njemu. A on nam je zaista neprekidno o tome govorio. Te stvari niko nije mogao da zna, i sve sto je ona rekla je bilo toliko zadivljujuce da sam ja odmah osetila puno poverenje prema Taisiji Ivanovnoj. Njoj je bilo mnogo toga otkriveno i njena neznost i toplina su u trenutku useljavali nadu u dusu. Njena odeca i drzanje je bilo veoma jednostavno, ali je u toj jednostavnosti postojao neki neuhvatljivi aristokratizam. S njom je bilo tako lako. U tom trenu sam osetila da drhtim, ali sam potpuno zaboravila da je ona slepa . Ona je sve videla - i mene, i druge, videla je to sto se desavalo u nasim dusama i to mnogo jasnije nego mi sami. Od nje je dolazila ljubav, i u srcu se radjala ljubav kao odgovor na njenu ljubav. Bila je neobicna - i istovremeno nekako rodjena. Bila je Boziji covek. Jos jednom sam prisla Taisiji Ivanovnoj ali tada vec u hramu posvecenom Gospodnjem Vaskrsenju. Do nje je bilo tesko doci jer su je posle sluzbe okruzili mnogi ljudi. Ja sam pala na kolena pred njom, upitala je za bliznje i od nje cula reci koje su me porazile. Po njenom savetu sin i ja smo uskoro otputovali u nezaboravnu Trojice-Sergejevu Lavru. Ja sam se ponovo spremala da idem kod nje, ali nje uskoro vise nije bilo medju zivima.

O starici shimonahinji Sofiji (Gorjajnovoj) prica pomocnik nastojatelja Petropavlovske Crkve grada Samare, Teodor Grigorjevic Hurtov. On o njoj prica veoma toplo, kao o nekom najvoljenijem i beskrajno dragom coveku. Njemu donosi veliku radost i samo to da prica o njoj, da se seca te jedne, te druge epizode, koje se javljaju u secanju…



- Mati znam od 1966 godine. Bila je zatvorena, nije puno pricala o sebi, cak nam do samog kraja nije rekla ni koliko ima godina - samo pola godine ju je delilo da napuni devedeset godina. Na pitanje “koliko imate godina?” ona je uvek odgovarala:"Jos nemam devedeset”. Video sam je u hramu Gospodnjeg Vaskrsenja u Ceremsanskoj ulici i obrato sam paznju na nju kada jos nista nisam znao o njoj. Tada je hram Vaskrsenja bio veoma pun, tako da je cak i slep covek tesko mogao da prodje . Video sam kada bi prilazila na Pricesce. Bila je slepa i drugi bi je privodili. Ima takvih starica kako bi se reklo cistih, sta li. To se vidi na licu, u svim pokretima, polozaju tela, glave. Ona je bila slepa; pribije se uz onoga ko je vodi i tako ide.

U pocetku smo odlazili kod blazene Marije Ivanovne Matukasove u Kinelj-Cerkasi. Zatim se Marija Ivanovna preselila u Samaru, pored Crkve Vaskrsenja, i mi smo tamo odlazili kod nje. Moja zena se razbolela i Marija Ivanovna joj je veoma pomogla. A odjednom se opet pojavio problem sa zdravljem, ali tada Marija Ivanovna vec vise nije bila u Samari. I mojoj zeni je neko rekao: “Ima jos jedna starica kao sto je Marija Ivanovna”. Pokazali su joj Taisiju Ivanovnu, moja zena joj je prisla, a starica je rekla: “Dovedi muza kod mene”. Umela je da preobrati ljude. Razlicitim ljudima je razlicito govorila: dovedi muza, dovedi brata, pri cemu je navodila karakteristiku toga coveka za koga je naredila da se dovede. Time je ona odmah privlacila ljude k sebi . I nekako posle Vaskrsnje sluzbe, mi smo joj prisli i ona me je domah upitala: “Kako je vase sveto ime?” Svima se obracala veoma toplo-toplo. Porazgovarale smo i ona mi je rekla o takvim stvarima, koje niko drugi sem mene same nije znao, - o bolestima, kao i o dogadjajima koji su se davno desili u mom zivotu. I naravno ja sam joj odmah bespogovorno poverovala, kao i svim njenim savetima. I ja sam odmah poverovao: posto ona tako kaze, znaci tako ce i biti, tako i treba postupati.



Kada sam se upoznao sa njom, kroz nedelju dana sam isao u Crkvu i vidim sledece – ona ide daleko napred, vodi je neka zena, vice neprijatno, a ja sam im se izdaleka poklonio i posao. A zatim mi je prisla zena koja ju je vodila i rekla mi: “Vi ste Teodor Grigorijevic?" – “Da". –“Taisija Ivanovna mi je rekla da ste joj se vi to poklonili"?. Mene je to zadivilo. Taisija Ivanovna je bila slepa. Ona se sa mnom pozdravila iako je slepa i iako je daleko od mene. A ova druga zena me pre toga nije poznavala.

Secam se tih godina: ona ni o jednom coveku nikada nije rekla nista lose! To takodje treba umeti. Cak i onda kada tako da kazem nije odobravala postupke nekog coveka, ona nikada nije govorila da je on ovakav ili onakav niti ga je ponizavala. Ona je samo mogla da kaze: “Zasto se on tako ponasa?" Ako bi osetila da je prekoracila neku granicu odmah bi sebe ukorevala: “Ko sam pa ja!" Pri cemu se kajala potpuno iskreno: “Gospode oprosti ja nisam sudija". To nije bilo neiskreno kako mi cesto govorimo na svakom koraku: “Gospode oprosti", - i odmah stajemo na iste grablje. Njeno kajanje je bilo potpuno iskreno. Starica je za mene bila obrazac kako treba da izgleda pravi Hriscanin. Cini mi se da mi je Bog pokazao kakav treba da bude Pravoslavni covek. Ona je bila istinska Hriscanka. Posle upoznavanja sam stalno odlazio kod nje.

Dodjes kod nje i kazes: “Taisija Ivanovna, moja cerka se razbolela". Ona kaze: “Nahrani je krompirom". Nahranio sam je i – sve je proslo. Pritom je bilo jasno da ako odemo kod lekara tamo nas cekaju naporne procedure. A ovako kazes Taisiji Ivanovnoj, uradis kako ti ona savetuje, i sledeceg dana sve prodje. Pocnem da kasljem, dodjem kod nje, i ona mi obavezno kaze: “Idi u Crkvu i zakazi moleban posvecen ikoni Majke Bozije", - i imenuje kojoj konkretno, posto ima raznih ikona. I sve je prolazilo. Slala me je u konkretne Crkve, ja sam dobio neki novac, a ona bi rekla:"A ti to prilozi". Starica je uvek govorila o hramu Svetog Arhangela Mihaila u Zapanskom: “To je posebna Crkva, ona ce uvek biti siromasna, ali ce uvek duhovno pomagati svima; sestokrili Mihail ce je uvek stititi svojim krilima", - i mene je tamo slala. Povremeno tamo treba odlaziti iako ljudi iz nekog razloga zaista malo tamo odlaze, - mozda zato sto se hram nalazi na kraju grada.

Ponekad sam Taisiju Ivanovnu pitao o njenom zivotu, ali ona skoro nista nije pricala o sebi. Rekla je samo da je u Samaru dosla iz Lenjingrada. Upitao sam je: “Vi ste sigurno bili tamo i za vreme blokade?" – “Ne, Gospod je tako uredio da za vreme blokade nisam tamo bila". Ne znam vise nikakve detalje o njoj. Znam da je rodom iz Kurska. Cesto je govorila o Koreno-Kurskoj ikoni Presvete Bogorodice. Pricala je da je jos u sovjetsko vreme obisla sve tada postojece manastire u Sovjetskom Savezu i da je poznavala starce visokog duhovnog zivota, koji su bili hapseni i prosli logore. Starica je sa njima tajno mnogo putovala po selima, gde su oni krstili ljude. Zbog toga su u to vreme mogli jednostavno da je uhapse. Sama mi je pricala da je njen rodjeni brat, kod koga je zivela u Lenjingradu na veoma visokom polozaju – on je bio nacelnik staba Lenjingradskog vojnog okruga. Za oca je pricala da je bio veoma verujuci. Majku nijednom nije pomenula i ja sam sve vreme slusao samo: “Otac, otac".

Starica je imala dve sestre. Jednom je putovala vozom i u vozu joj se javila sveta Ksenija Peterburska i dala joj cokoladicu. A iz Zitija Ksenije Peterburske se zna da kada je ona nekome davala kopejku ili bombonu, tome se desila neka nesreca u vezi kuce. Starica je rekla da ju je sveta Ksenija pripremila: jedna od njenih sestara je umrla tog trenutka.

U njihovoj porodici je uvek bilo verujucih. Jedan starac je ziveo veoma dugo. Starica je pricala da im je od njega ostala jedna veoma velika knjiga, teska 16 ili 17 kilograma, u kojoj je bilo sve opisano od Postanja sveta do kraja sveta, - razna prorocanstva. Govorila je da je ta knjiga ostala u njenom stanu. Ja sam se “zagrejao": “Hajde da odemo zajedno u Petrograd po tu knjigu". A ona je odgovorila: “Ne, ta knjiga nije nicija, ona nam je “dosla" sama i gde ce dalje biti – to je Boziji Promisao. Gospod je tako uredio da sam ja ovde a ona tamo, znaci tako treba da bude". Bilo je mnogo toga skrivenog u njenom zivotu. Ako joj covek upadne u rec, ona vec ne odgovara na njegovo pitanje. Ja sam nekoliko puta ispao glup – prekinuo sam je a zatim joj postavio pitanje, a ona nije odgovarala.

Taisija Ivanovna je pricala da joj je bilo veoma tesko zbog toga sto je njen brat bio na tako visokom polozaju. I da je neko saznao u to vreme da je ona verujuca, brat vise tamo ne bi radio. Neprekidno je morala da se maskira zbog suseda. Oni su joj cak dosadjivali: “Zasto se oblacis tako jednostavno kad imas tako uticajne rodjake?". A ona je uvek bila veoma jednostavno odevena.

Moze se reci da je ceo zivot prozivela ilegalno. Pokusaj da zivis naocigled svih a da pritom niko nista ne zna o tebi. I cak kada je starica umrla i kada je ta vest saopstena jednoj njenoj rodjaki da je ona bila monahinja, ova se zbunila: “Kakva ona monahinja, sta mi pricate, ona je teta Tosja!" A kada je rodjaka videla koliko je naroda doslo na staricino opelo, bila je dirnuta. Cak ni najblizi rodjaci nisu znali da je starica bila monahinja.

Starica je pricala da se i danju i nocu molila sa sestrama Sveto-Jovanovog zenskog manastira na Karpovki u Sankt-Peterburgu. Ona je jos tada poznavala sestre u manastiru – mati Georgiju koja je bila prva igumanija Sveto-Jovanovog manastira posle ponovnog otvaranja, a sadasnju igumaniju Gornenskog zenskog manastira u Jerusalimu. Taisija Ivanovna je sama pricala da je trebalo sa jednom sestrom da putuje u Jerusalim, dokumenti za put su bili spremni, ali je bratovljeva smrt sve izmenila. A ta sestra je otisla i ostala u Gornenskom manastiru.

Starica je dosla u Samaru zbog bolesti. Ona ranije nije bila slepa. Kada joj je umro brat koga je veoma volela, na njegovoj sahrani joj je veoma naglo oslabio vid, bukvalno za jedan dan. Njena rodjaka Ljudmila Grigorijevna ju je povezla sa groblja bojeci se da ce umreti na bratovljevom grobu. Ona nije mogla da teta Tosju ostavi samu i odvela ju je kod sebe u Samaru. Ljudmila Grigorijevna odavno zivi u Samari, od 60-ih godina. I Taisija Ivanovna je ranije cesto dolazila kod nje u Samaru. Tada su u Samari postojale dve aktivne Crkve – Pokrovska i Petropavlovska. Prvo sto je starica uradila kada je sisla sa voza je bilo da je otisla u Petropavlovsku Crkvu. Ja to nisam znao, i mene je zadivilo da je ona buduci slepa znala gde da upali svece u nasoj Crkvi. Govorila mi je: “Ti uvek kada dolazis u Crkvu upali svece tu, tu i tu", - i govorila je jos gde koja ikona visi. “A kako vi to znate?"- “Ja sam ovde cesto bila i cak pomagala da se peku prosfore". Bilo je to 60-ih godina.

Starica je poznavala Vladiku Jovana (Sniceva), i kada je on otisao iz Samare na Sankt-Peterbursku katedru, ona je tamo bila s njim u kontaktu. Jos je pricala: “Znam naseg Patrijarha Alekseja II moze se reci od malih nogu. On je bio u Pjuhtici, i ja sam tamo cesto odlazila, dugo sam tamo zivela, i mi smo cak zajedno sedeli za jednim stolom". Ona se cak s njim dopisivala do njenih poslednjih dana i Njegova Svetost joj je uvek slala pozdravne dopisnice. Taisija Ivanovna je vodila veliku prepisku sa Sanaksarskim manastirom. Ona je celu svoju penziju poklanjala manastirima. Nije poklanjala tek tako, vec je znala gde i kome je slala. Ona prakticno nije imala svoj novac. Taisijine rukavice sa jednim prstom su bile pocepane, i moja zena joj je rekla: “Ja cu vam zakrpiti rukavice", - zakrpi ih i Taisija ih odmah nekom pokloni. Bila je od onih ljudi koja odmah poklanja cim sama nesto dobije za poklon. Tako je i isla u svom starom krznenom kaputu, haljina na njoj je bila stara, kao i cizme i rukavice. Nije joj bilo moguce nista dati jer je sve odmah davala drugom. Dok sedis s njom u Crkvi i razgovaras, neko joj nesto donosi – i ona istog trenutka daje drugome. Secam se da sam jednom dosao sa posla i to sa nocnog dezurstva a ona je nedeljom uvek bila u Crkvi. Neko joj je dao topao hleb, a ona meni daje: “Hoces da jedes". Sve je delila.

Ispricacu vam kako me je poslala u Kijev. Imao sam odmor u aprilu – i kakav moze odmor da bude u aprilu! Ona mi je rekla: “Tvoj odmor je dobar! Tvoj odmor je za Vaskrs, otputuj u Kijev". Razmisljao sam ovako: ko ce me tamo cekati, tim pre sto mi je rekla da putujem sa celom porodicom, a mladjoj cerki je bilo svega tri godine. Starica mi je objasnila kako u Kijevu da nadjem Pokrovski manastir: “Tamo ce te primiti". To je zenski manastir, i muskarcima ne dozvoljavaju da ostanu. Rekla nam je da ne putujemo preko Moskve: “Putovaces direktnim vozom. Treba da putujete u kupeu jer treba da se molite". Posao sam da kupim karte – i nije ih bilo. Starica je rekla: “A ti idi i pitaj". Isao sam svaki dan i karata nije bilo i nije bilo. Karte sam konacno kupio ali od Sizrane. Voz je putovao nocu, stajao dve minute posto smo se mi ukrcali, i uvece smo stigli do Kijeva. Pocinjala je Strasna Sedmica, i u manastiru je tekla vecernja sluzba. Posle sluzbe se deli hrana poklonicima, i mi smo stajali u redu za hranu. Prisla je igumanija, veoma stroga, i rekla nam: “Mi uopste ne dozvoljavamo muskarcima da ovde nocevaju". A starica je rekla da mi tamo treba da ostanemo celu Strasnu i Svetlu Sedmicu. Mi smo rekli da zelimo da ostanemo u manastiru dve nedelje. “Sta vam je! Dozvolicemo vam da ostanete tri dana a posle morate negde da odete". I meni su dozvolili da ostanem. Tamo se nalazi velika prostorija, madraci se stave na pod i tako se spava. U prostoriji su bile same zene i deca i jedino ja sam bio muskarac. Monahinje su mi rekle: “Lezi u ugao sa porodicom i ne pokazuj se". Manastirski ustav je strog: ustajanje je u pola pet i onda u – Crkvu. Svaki dan idemo na sluzbu, i ceo dan smo u Crkvi. Starica je rekla da se obavezno poklonimo mostima. Svaki dan smo putovali na poklonjenje mostima u pustinju, i boravili smo u mnogim Crkvama u Kijevu. Na sam Vaskrs smo bili u Kijevo-Pecerskoj Lavri. Ceo dan smo provodili u Crkvi, i starija cerka je naucila napamet Vaskrsnji kanon. Svi nas vec znaju i pozdravljaju. Prosla su tri dana i igumanija kaze: “Zadrzacu vas nedelju dana". Posle nedelju dana smo spakovali stvari i izasli, a igumanija nam je izasla u susret: “Gde ste krenuli? Zasto da trazite stan ostanite ovde jos nedelju dana". Tako sam ja ostao dve nedelje u zenskom manastiru, po staricinom blagoslovu. Tesko je otputovati, na zeleznickoj stanici ima puno naroda, a sa Rusima ni ne pricaju. Nekim cudom sam kupio karte. Kako je starica rekla tako se sve i desilo. Kada sam dosao u Samaru i dosao kod starice, u mom glasu se moglo primetiti nezadovoljstvo jer u vozu nije bilo cuda, niti susreta sa starcima. Umorili smo se i smrzli. “Pa zar ne shavtas! Ti si dve nedelje ziveo pod Pokrovom Majke Bozije!" Ona je bila veoma zadovoljna sto smo otputovali tamo.

Ona je znala i sve kijevske manastire. Ako povezemo njena putovanja u Kijev i svedocanstvo Ljudmile Grigorijevne o tome da je ona od jednog trenutka pocela da zivi sasvim drugacije, prestala je da jede meso, te se moze pretpostaviti da je bila postrizena u Kijevu… A u svojim poslednjim godinama nije jela cak ni ribu.

Starica mi je bukvalno dve nedelje pre svoje smrti rekla da je u postrigu – shimonahinja Sofija. To da je ona Sofija pre njene smrti su znali svestenici koji su je pricescivali. Kada je prilazila Casi, govorila je: “Sofija", - nije govorila “shimonahinja Sofija". Jos nekim ljudima je takodje rekla da je ona – shimonahinja Sofija. Nije mi rekla ko ju je i gde zamonasio.

Starica je bila neobican covek. To sto je ona bila aristokrata duhom, postajalo je jasno u razgovoru sa njom. Ona je bila veoma delikatna i o tome je tesko pricati. Kada razgovaras sa takvim covekom, vidis da taj covek nije od ovoga sveta. Kada bi imala neki problem, ona je govorila: “Pomolimo se". Pomoli se – i situacija se razresi. Imala je obicaj da kaze: “Ja samo sto lupnem stapom, a Gospod za to vreme sve moze da izmeni. Sve je u Njegovoj ruci". Oduvek me je odusevljavala snaga njene vere. Nijednu rec nije izgovarala bez osvrta na Boziju volju. Pricala je kako je predavala med blazenoj Mariji Ivanovnoj: “Idem u Crkvu i prosudila sam cisto ljudski – odnecu med, i usla sam pre sluzbe u zgradu pored Petropavlovske Crkve, gde je u maloj sobi tada zivela Marija Ivanovna. Cak mi ni vrata nisu otvorili. Razmisljala sam: zasto? Pravilno, otisla sam tamo pre Crkve, pre molitve. Treba ici posle sluzbe". Posla sam posle sluzbe – otvorili su mi vrata, i uzeli kanticu meda". Mirski covek bi ovako rasudio: ti ljudi ovakvi-onakvi nisu mi ni vrata otvorili. A takvi ljudi, kao starica Sofija, su u svemu videli Boziji Promisao. Poslednjih godina ona je uvek dolazila u Crkvu na praznike. Starica je u toku Strasne Sedmice po ceo dan sedela u Crkvi. Dolazila bi ujutru na sluzbu i ostajala u Crkvi do veceri. Oblacila se tada praznicno. Bila je u strogo crnom, ali je izgledala veoma lepo. “Za Crkvu se treba oblaciti kao na praznik, - govorila je. – Ides kog Gospoda u goste" A u sustini se oblacila veoma jednostavno.

Kada je pocela perestrojka, trebalo je da odem negde da radim, a radio sam inace na popravci kola i to mi se veoma svidjalo. Govorio sam joj: “Oticicu, oticicu!"– “Ne, ne odlazi, ne odlazi, ne odlazi". Zatim sam se tamo vec navikao, a ona mi je govorila: “Sada treba da ides da radis u Crkvu", - a ovde je plata mnogo manja a ja imam dvoje dece. Vec sam bio nezadovoljan, pravdao sam se, a ona mi je rekla: “Treba da radis u Crkvi. Ne idi nigde iz Crkve". U pocetku nikako nisam mogao da se naviknem na taj posao, cesto sam odlazio kod nje kuci posto ona sama vec nije mogla da dolazi u Crkvu. Sve vreme mi je govorila: “Ne odlazi. Ne odlazi. Ako odes, - rekla je to posebnim tonom, - zazalices". I dan-danas radim u Crkvi. Sve u zivotu mi je povezano sa Petropavlovskom Crkvom. Tu sam se krstio, kao i zena i deca, i tu smo vencani zena i ja.

Krajem 90-ih godina jos nije bilo manastira u Ceremsanskoj ulici, postojala je samo Crkva Hristovog Vaskrsenja, niko nije ni govorio nista o manastiru, a ona je rekla da ce tu obavezno biti manastir koji ce u tesko gladno vreme hraniti ceo okrug. Vec sada se u okviru muskog manastira Hristovog Vaskrsenja otvara veliki broj podvorja. Starica je predskazivala da ce biti tesko vreme, rat i glad. Secam se kada sam bio sa zenom kod nje i ona nam je govorila: “Bice rata, bice veliki rat". Zena je onda upitala: “Boze moj, znaci muza mogu da mi pozovu u vojsku?"– “Treba se moliti!" Shavtili smo da sve to nece biti u bas tako bliskoj buducnosti.

1994 godine, jos pre susreta sa staricom, otisao sam u Trojice-Sergejevu Lavru i posetio u celoj Rusiji poznatog Arhimandrita Nauma. Starica ga je poznavala i odlazila je kod njega na ispovest.

Drugi put sam otisao kod njega po njenom blagoslovu. Ona je poslusala unutrasnji glas, i uhvatila me za rame: “Putuj cista srca". I kada sam dosao tamo, otac Naum mi je sam prisao, poveo me u svoju keliju, ispovedio me, i ja sam dugo razgovarao sa njim. Tada sam to prihvatio kao nesto sto se samo po sebi razume. A do oca Nauma je veoma tesko doci, ljudi nedeljama cekaju na ulazu u njegovu keliju i ne mogu da udju. Posle toga sam poceo da odlazim tamo dvaput godisnje, i ziveo sam tamo bez novca. Dodjes – ides na poslusanje, cistis krompir, solis paradajz, prebiras jagode, pecurke. Neke starice su me primile. Ako ne to – onda sam po tri dana nocevao u domu za strance, kao i u hramu. Stavi se tepih na pod, i tako svi poklonici spavaju. Ja sam nekoliko puta spavao pored mostiju Mitropolita Filareta Moskovskog. A nocu nije tako lako zaspati u hramu – dolaze neke lokalne starice i celu noc pevaju akatiste, naglas.

I meni samom ime “shimonahinja Sofija" zvuci neobicno. Nikada je nisam zvao ni Sofija, ni Taisija Ivanovna – vec prosto mati, i to od prvog susreta. Ona mi je dve nedelje pre svoje smrti rekla: “A ja sam shimonahinja Sofija". Ona je uvek odlazila u Sofijski hram kod oca Vitalija Kalasnikova, Carstvo mu Nebesko, i uvek se na svoj dan Angela posebno oblacila, ali nikome nista nije govorila do odredjenog trenutka. Mogao sam da nagadjam, ali tada nisam razmisljao o tome.

Sve moje rodjake samo vodio kod nje. Moja starija sestra je govorila: “Ja se bojim da idem kod nje". To je strah druge prirode: postoje ljudi koji sve znaju o tebi. Njima Bog sve otkriva, a ne oni sami. Tim pre slepa starica – sta ona moze da vidi! Ona je posle razgovora sa ljudima odlazila bolesna, nju su bukvalno nosili na rukama – toliko joj je to tesko padalo. Njena rodjaka nas je docekivala i ukoravala: “Ja je posle celu noc lecim, ona umire, a vi opet idete kod nje". A starica je sama odlazila kod ljudi. Ona je imala obicaj da kaze: “Koliko danas ljudi gine, i to veoma dobrih ljudi". Ona to ponekad tako kaze da bi se cak i kameno srce rastopilo. Ona ti govori takve stvari koje se cak i ti sam bojis da sebi kazes.

Starica je govorila da verujucih ljudi ima veoma malo. Sedimo pored nje u Crkvi Hristovog Vaskrsenja u jednom uglu i ona nam kaze: “Pogledajte, Crkva je puna naroda, a verujuci ljudi se mogu na prste nabrojati". A Crkva je tada bila puna, da cak iako doneses dete da pricestis ne mozes da udjes unutra, izadjemo na ulicu, pocinje Pricesce i pokusavamo da se proguramo da udjemo u Crkvu. Starica je govorila: “Vera je – dar Boziji, i nju treba zasluziti". U Jevandjelju je napisano: “Ne boj se, malo stado!" (Lk. 12, 32). Malo stado! Mi uvek posmatramo druge. Starica nas je ucila: “Nikada ne gledaj druge. Kada posmatras druge, pocinjes da ih uporedjujes sa sobom. Ne uporedjuj ih sa sobom, vec razmisljaj o sebi". Starica je za sebe cesto govorila: “Mene nece pustiti u raj". A za jednu tihu zenu je rekla: “Takvi se spasavaju". Uvek je podvlacila da je spasenje samo u Crkvi i po pitanju zivota i po pitanju rada. Mene je konkretno savetovala: “Samo u Crkvi treba raditi, spasenje je samo u Crkvi".

Uvek je govorila da se posle 12 sati treba pomoliti nekoliko minuta. Ne treba mnogo – samo nekoliko minuta. Ona sama je znala napamet i crkvene Sluzbe i crkveni kalendar. Imala je obicaj samo da pita: “A danas je taj i taj dan, taj i taj Svetitelj, da li sam pogresila?" Ona nije videla, vec je napamet pamtila. Ako nije isla u Crkvu onda do 11 sati ni sa kim nije govorila, vec se molila. I naravno molila se nocima.

Za mene je njena smrt bila potpuno neocekivana. Bio sam uveren da ce jos dugo ziveti. Umrla je 19 maja 1999 godine na dan rodjenja Cara-Mucenika Nikolaja II. Zeleo sam da saznam neke detalje o njoj ali sam se ustezao da je pitam. Kada je tako nesto upitas, njeno lice se odmah menjalo i ona bi zacutala. Nisam zeleo da je smucujem pitanjima, postavljao sam joj malo pitanja, samo za sebe i bliznje. Za stariju cerku je sama rekla: “Ona treba da zavrsi skolu i to desetogodisnju". S njom je prosto bilo sve dobro. Znao sam da je nedeljom u Crkvi, i isao sam u Crkvu, a posle sluzbe sam sedeo pored nje. Ponekad sam uvece dolazio u Crkvu, i ona tamo sedi potpuno bez snage, i tada sam nalazio coveka sa kolima koji bi je odvezao kuci. A ona nije dozvoljavala da je svako poveze, i nije od svakoga primala tu milostinju. Volela je kada se sve desavalo samo po sebi, i uzdala se u Boziju volju. Zamolis coveka, i ona laka srca kaze: “Da idemo", - i ona podje sa njim. A drugog nagovaras-nagovaras, i kada ga nagovoris ona kaze: “Ne ja necu da idem sa njim pocicu trolejbusom". I skupi poslednje atome snage da otputuje trolejbusom. I vozaci su je znali: “Zdravo bako, udji!", - i ona je cesto putovala trolejbusom broj 13. Jednom smo putovali trolejbusom i bila je strasna poledica, i svi trolejbusi su stali. Rekao sam joj: “Treba izaci i poci peske". – “Ne, ne, pricekaj", - i za minut smo krenuli. Rekla mi je: “Samo je trebalo da prizovem Ime Bozije, i sve se resava". Njoj je to bilo prirodno. Desilo se tako da su deca isla na poklonicko putovanje i kada su odlazila autobus nije mogao da krene. Starica ih je prekrstila - i autobus je tog momenta krenuo. U svakoj sitnici se projavljivala njena duboka vera. Ako covek zivi hriscanski, njemu Gospod sve daje. Ako nam Gospod ne daje znaci da tako ne zivimo.

Starica je govorila: Treba se truditi da se ne putuje subotom i nedeljom, jer ce se obavezno javiti iskusenja tokom puta. Treba biti na sluzbi u hramu, i putovati posle sluzbe". Desilo mi se da sam se pricestio u nedelju, a zatim su me zamolili da pomognem u hramu, a bilo je leto, vrucina. Zeleo sam da se umijem posle rada, a ona mi je prisla i rekla: “Posle Pricesca se ne treba umivati".

Govorila nam je: “U kuci treba da bude sto je moguce vise svetinja – svete zemlje, ikona, Krstovdansku vodicu treba obavezno uzimati i piti u toku godine". Nije preporucivala da se Krstovdanska vodica razblazuje, pa makar se uzimalo i samo po pet kapi. Takodje u kuci treba cuvati Bogorodicinu prosforu. Ona je mojoj tasti rekla: “Ti treba da otputujes u Optina pustinju". I dodala: “Mozda ce Gospod produziti tvoje dane". Mi tada nismo pridavali znacenje tim njenim recima. Tasta je jedna od prvih iz Samare koja je otisla u Optinu. Ja sam tada radio nocima i nisam dolazio kuci. Tasta se tada pomolila pre spavanja, nije ugasila svecu, ona je dogorela, ali je zahvatila plasticni svecnjak, poceo je pozar. Zena se probudila i tepih je vec goreo. Poceli su da gase vatru, i tasta je puno opekla ruku. Namazala se svetim uljem koje je donela iz Optina pustinje, - i pre rucka je sve proslo. Ispricali smo starici i ona je rekla: “Te svetinje su vas spasle, da nije bilo svetinja vi biste izgoreli". Eto zbog cega je rekla: “Mozda ce Gospod produziti tvoje dane". Ako nam je nesto savetovala mi nismo rasudjivali vec smo tako i radili. Govorila je: “Ja ne smem da govorim neistinu. Ako mi ne verujete pitajte Mariju Ivanovnu. Marija Ivanovna razgovara sa Angelima". Nedugo pre smrti mi je rekla da u Samari zive cetiri velika molitvenika, ali mi nije rekla njihova imena. Ne znam cak ni da li je sebe ubrojala medju njih.