О псовању и хули

Хула и псовка на Бога, на Светога Духа Божјег није обичан грех, већ грех учињен са ђаволском упорношћу, злоћом и свесношћу. То је грех у коме се човек злонамерно изједначује са ђаволом: безочно псује и клевета Бога, печатом сатанске злобе запечаћује своје богоборство и духоборство. То је грех у коме се човек добровољно рађа од ђавола, и оца лажи чини својим родитељем (ср. Јн. 8,44). Хула је на Светога Духа свака псовка имена Божјег и светиња Божијих, вређање свесвете славе Божје. Упорно псовати значи хулити на Светога Духа, јер то значи намерно предавати себе ђаволу и бити ђавоиман, свесно се и непрестано противити Духу Светоме (ср. Д. А. 7,51). Зато се непокајана псовка и хула на Духа Светога неће опростити, ни на овоме свету ни на ономе.
Због неопростиве хуле на Духа Светога Господ Христос је изобличавао фарисеје, као и Свети Јован Крститељ (Мт. 3, 7): „Породи аспидини, како можете добро говорити кад сте зли ? Јер уста говоре од сувишка срца" (Мт. 12, 34). Овим речима Господ открива порекло и извор њихове хуле: зле речи и псовке и хуле само су род и поред злог срца и богохулне душе.
Иза зле мисли и зле речи и псовке стоји зло срце; иза злог осећања, иза злог дела, иза зле увреде и ругања, иза прељубе, иза убиства, и иза свих недела стоји зло срце човеково. Зато је псовање најбоље сведочење о томе какво је зло и хулно срце у псовачу.
Срце човеково је ризница или добра или зла. Главно богатство човеково налази се у срцу, богатство добром или злом. Из злог срца свог људи износе зло: зле речи и псовке о Богу, о Господу Христу, о Духу Светом откривају не само њихово зло, већ и злоимано срце њихово.
Све што је у човеку има вечну важност: и зло и добро. Човеково добро има своју вечност, а то је рај; и човеково зло има своју вечност, а то је пакао. Зато Спаситељ и вели: „Ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш се својим речима оправдати, и својим ћеш се речима осудити" (Мт. 12, 36—37).
"Празна реч, вели Свети Јован Златоуст, јесте реч несагласна са делом, реч лажна, која одише клеветом; празна реч је и псовка и све оно што побуђује на гњев или на непристојан смех, што је срамно, стидно, непристојно".
Празна реч је свака она реч коју уста Христова не би изрекла. Свеправедни Господ дао је човеку власт да сам себи буде вечни судија. На Страшноме Суду, у присуству безгрешног Судије Христа, сваки ће човек речима својим, изговореним за живота на земљи, или оправдати себе или осудити.

Преподобни отац Јустин Ћелијски

Шта је депресија?

                                                        Св.Јoван Касијан (360-435 )


Зашто си жалосна, душо моја, и зашто ме смућујеш? Пс. 42, 5 1. 
 
ДУХ ТУГЕ 
 
Наша главна борба се води против демона туге, који помрачује способност душе за духовно созерцање и удаљава је од сваке добродетељи. Када овај зли демон овлада душом и потпуно је помрачи, одвраћа нас од ватрене молитве, душекорисног и истрајног читања свештених књига, благости и саосећања са ближњим. Тада осећамо оно што се у данашње време назива депресија.
Он улива сваку врсту мржње према обавезним делима послушања, чак и према самом монаштву. Лишавајући душу сваког здравог расуђивања, раслабивши њену истрајност и постојаност, чини је безосећајном и парализованом, свезаном и окованом очајничким мислима.
Уколико нам је циљ да водимо духовну борбу и да, уз Божију помоћ, поразимо демоне зла, требало би да на сваки начин чувамо срце од демона чамотиње. Као што мољац нагриза одећу, а црв дрво, тако и туга изједа човекову душу. Она човеку помаже да избегне сваки користан сусрет, да прихвати савет од истинских пријатеља и спречава човека да љубазно и мирно говори. Обузимајући васцелу душу, туга је испуњава горчином и немарношћу. 
Затим јој демон туге предлаже да би требало да се одвоји од осталих људи,
јер су они узрок њене узнемирености. Он не допушта души да схвати да њена болест не долази споља, већ лежи унутра, скривена, и пројављује се само онда када искушења нападају душу због њених аскетских трудова.
Човека повређују само узроци страсти које леже у њему самом. Из тог разлога Бог, Творац и Лекар наших душа, Који једини познаје све наше душевне ране, не говори нам да напустимо друштво ближњих, већ нам казује да у себи искоренимо узроке зла и признамо да се душевно здравље не постиже одвајањем од ближњих, већ властитим аскетским подвигом у друштву светих људи. 
Напуштајући ближње из неког, наизглед корисног разлога, ми не искорењујемо мотиве чамотиње, већ их само замењујемо неким другим. То значи да ће се болест, која је скривена у нама, поново пројавити у неком другом облику и
у другим приликама. Дакле, јасно је да се васцела борба води против сопствених страсти. Када се уз помоћ и благодат Божију, оне искорене из срца, убрзо ћемо бити спремни да живимо не само са другим људима, већ и са дивљим зверима. 
Трпељиви Јов то потврђује речима: и звијерје ће пољско бити у миру с тобом (Јов. 5, 23). 
Међутим, најпре се морамо изборити са демоном туге који душу доводи до очајања. Просто га морамо ишчупати из свога срца. Управо демон туге није Каину допустио да се покаје после братоубиства, ни Јуди после издајства свога Учитеља. Туга за нас може бити корисна само уколико доноси покајање због сопствених грехова, праћено уздањем у Бога. Зато блажени апостол и каже: 
Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10). Ова “жалост која је по Богу” је помешана са радошћу, јер храни душу надом, проистеклом из покајања. То значи да нас она чини послушним, брзим на свако добро дело, приступачним, скрушеним, благим, уздржљивим и трпељивим у свакој муци или потресу који Бог допушта на нас. 
Поседовање оваквих квалитета показује да човек носи у себи плодове Духа Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброту, веру, уздржање (Гал. 5,22). 
Насупрот томе, тугом, која није по Богу, спознајемо само плодове злог духа:
равнодушност, нетрпељивост, гнев, мржњу, свадљивост, очајање, лењост у молитви.
Стога, треба се клонити овог облика туге, исто као и блуда, среброљубља, гнева и осталих страсти. Оне се могу исцелити молитвом, уздањем у Бога, богомислијем и животом са благочестивим људима.

Свети Јован Касијан

Где треба да буду смештене иконе у кући ?

Из 91. канонског правила светог Василија Великог (узетог из 27. главе Књиге о Духу Светоме блаженом Амфилохију), које улази у састав Књиге Правила, то јест црквених канона општеобавезних за све православне хришћане, ми сазнајемо да су се хришћани приликом савршавања молитава одвајкада окретали истоку: "Које нас је Писмо научило да се у молитви окрећемо ка истоку?" - пита свети Василије и даље појашњава: "Јер сви гледамо ка истоку за време молитве, али мало нас је који знамо, да кроз то тражимо древни рај, који је Бог засадио у Едему на истоку (Пост. 2,8)"

Свако добро и свако зло потиче од мисли

Свако добро и свако зло потиче од мисли, јер смо ми мислени апарат. Утичемо чак и на биљни свет, будући да и биљни свет има нервни систем. Сви очекују мир, утеху, љубав.

Наше мисли утичу не само на нас, него на све оно што нас окружује. Морамо да упућујемо добре мисли. Господ заповеда да волимо своје непријатеље, не због њих, него због нас самих. Треба опростити све од срца. Када се опрости све од срца, све је опроштено. Ми смо (тада) саучесници мира, тада мир чини радост и утеху свима око нас. Сви осећају наше мисли мирне, тихе.

Oтац Тадеј

Које опасности вребају већ уцрковљеног човека?

Које су, по Вашем мишљењу, највеће опасности које у духовном животу вребају већ уцрковљеног човека? Како их избећи?

- Хришћанин, посебно на почетку свог оцркoвљења невољно идентификује Цркву са њеним свештенослужитељима. Зато лош пример свештеника, његови недостојни поступци па чак и гласине о његовим пороцима могу постати узрок неповерења и разочараности не само у односу на конкретну личност, већ и на саму Цркву. Свештенослужитељ увек мора да се чува да не саблазни речју или поступком своју паству. Он учи не само помоћу проповеди, већ и примером свог живота: ако је лош пример, никаква проповед неће помоћи.

Други узрок хлађења је осећање своје усамљености и непотребности у Цркви, када свештеника не интересује духовни живот његових парохијана, када су они удаљени један од другог и парохија не представља духовну породицу.

Постоји још један узрок посебно опасан за интелигенцију - жеља да се одмах стекну сви духовни дарови. Гордост, самоувереност, убеђеност у снагу свог разума, елитизам као изабраност, могу да уместо хришћанске мистике, засноване на смирењу и послушности, породе лажни, извитоперени мистицизам. Зато је у духовном животу неопходно руковођење; ако наставника нема, онда се макар треба саветовати са старијима и искуснијима. Човек треба да отпочне свој духовни живот од покајања и очишћења од грехова. Човек који мисли да ће без тога добити дар љубави Божије - о којој многи говоре, али је мало ко има - налик је на човека који покушава да изгради свој дом почевши од крова. У духовном животу су апсолутно неопходни постепеност и поступност, ту су опасна лична нагађања и "изуми" , који изгледају као неко духовно озарење. 

Архимандрит Рафаил Карелин

Лек против модернизма

Последице клеветања!

Не клевећи!
Клеветник наноси штету, барем тројици. Пре свега самом себи, јер прљавштина клевете, пре него што се оваплоти у речима пролази кроз његово сопствено срце. Затим ономе кога клевеће, зато што има мало људи који би могли да подносе клевету спокојно и великодушно, а већина пада у униније и гнев, а често одговара онима који су их увредили истом мером. И на крају, ономе ко слуша клевету: он мислено и сам почиње да осуђује као да га гута живо блато. Наслушавши се клеветника он губи љубав према човеку и претвара се у учесника у очигледно неправедном суду над својим братом. Онај ко беспоговорно верује свакој речи клеветника најчешће није саучесник, већ својеврстан "медијум" клевете, као да је зомбиран клеветом. Због тога су свети оци волели да понављају псаламски стих: да не возглагољут уста моја дјел человјеческих.

 

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН
УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

Запањујућа савремена чуда Св.Марине (Огњене Марије)

Чудо Свете Марине, исцељење Андреја Василиу са Кипра

У октобру 2000, породица Василиу из Лимасол са Кипра, доживели су следеће чудо.

У Грчкој они су добро познати са телевизијских програма јер су тражили донатора за њиховог дечака Андреја, који је патило од леукемије. Донатор је заиста пронађен и родитељи су почели припреме за њихово путовање у Хјустону, Тексас САД, где је трансплантација коштане сржи требала да буде извршена. Поврх свега они су се молили Исусу Христу да спасе њиховог дечака.Пре него што су отпутовали у САД родитељи су чули за чуда Св. Марине и позову телефоном манастир Св. Марине који се налази на острву Андрос у Грчкој тражећи Њен благослов за операцију. Настојатељ манастира, Архимандрит О. Кипријан обећа им да ће се молити Светој Марини. Он је блгословивши их пожелео да Св. Марина буде са Андрејом у операционој сали и да му помогне. Са благословом Старца Кипријана и јаком вером да ће Св. Марина заиста помоћи, породица Василиу се запутила у САД.
Након неопходних тестова пре операције које је Андреј морао да прође, био је одведен у операциону салу. На кратко време пре почетка саме операције, хирургу који је требао оперисати Андреја дошла је у посету жена. Она се представила као Андрејев доктор и затражила да јој се дозволи посматрање операције. Разговор који је уследио показао је да је та жена заиста доктор. Међутим, хирург је одговорио да 'лекари споља' не могу да буду присутни у операционој сали и да је такав пропис његове медицинске екипе ' да лекара који нису у тиму не могу бити укључени у таквој деликатној операцији. Међутим, упорност те жене је уверила хирурга да јој дозволи учествовање у операционој сали. Али пре тога, он је замоли да остави своје координате [вероватно, акредитивно писмо] на администрационом столу. Непозната лекарка учини како је хирург рекао, а затим је ушла у операциону салу са хирургом. Током рада, дала је неколико упутстава у погледу напретка поступка. Операција је добро протекла и на крају је хирург се захвалио жени „лекарки“ и изашао из операционе сале.
Андрејеви родитељи одмах су дошли да се распитају о исходу операције, хирург је одговорио да све добро прошло, додајући да не разуме зашто су довели Андреја овде, када он има тако доброг доктора. Родитељи су били веома изненађени и одговорише да они нису довели никаквог доктора са њима. Хирург је инсистирао, рекавши им када је изашао из операционе сале Андрејев доктор је тамо остао мало дуже са остатком оперативног тима и због тога, вероватно је и даље у близини. Предложио им је да је потраже. Потрага за њом се показала бесмисленом, као да жене "доктора" нема нигде около. Родитељи су закључили да мора да је неки лекар из Грчке или са Кипра, одлучио да допутује у САД како би допринео овој деликатној операцији. Они су изразили жељу да сазнају ко је она тако да могу да јој се захвале, на хирургов предлог су отишли у управу до административног стола да провере њене информације.
То је било крајње изненађење када су прочитатали да се непозната жена потписала са именом „Марина из Андроса“ . Сузе захвалности и радости напунише њихове очи када су се сетили Старчевих речи у манастиру како је рекао да жели Андреју присуство Св. Марине у операционој сали да му помогне. Андрејеви родитељи су поделили са медијима њихову радост о успешној операцији и Андрејевом опоравку и чуду које су примили. Василиу породица се заветовала да ће цела породица сваке године долазизити у манастир о празнику Свете Марине, а Старац Кипријан каже да породица долази сваког лета из Лимасола на Андрос да се захвалим Светој Марини за Андрејево исцељење.

Чуда која чине светитељи никада нису престале да се одржавају у православној цркви. Са овим чудима, Господ наш Исус Христос помаже нам да градимо веру.


Чудо Св. Марине, исцељење Ирене Ифанти из Атине

Чудо се десило у Јулу 2006, када су доктори установили узнемирујуће знакове рака, Ирена је тада била 28 година и мајка трогодишњег детета. 
Иренина мајка је била исцељена годину дана раније на Андросу за време Свете Литургије
и постарала се да доведе и своју кћерку Старцу Кипријану у Манастир Св.Марине да је утеши духовним саветом. Старац је рекао да она мора на операцију али мора да се смири јер Света Марина ће бити са њом. Вративши се у Атину, отишла је на преглед у Болницу Св.Саве, резултати су показали да она има рак штитне жлезде.
Рак се све више ширио и операцијски захват је био хитан. Поново су отпутовали у Андрос, тада Старац Кипријан рече забринутој мајци; “Света Марина је тебе излечила од рака, зар мислиш да ће твоју кћер напустити?“ Тада јој даде парче платна натопљеног освећеним уљем из кандила чудотворне иконе Св.Марине и заповеди да то буде уз њу за време оперције. Старац јој даде још и слаткише пре одласка рекавши; „ Када поново дођете, ви ћете донети слаткише“, и вратише се у Атину.

За време операције дешавало се следеће чудо. Хирург је сведочио након операције да је његова рука у једном моменту била вођена на ифицирано ткиво које доктори нису ни дијагнозирали, то је била веома добро скривен предео ткива који је успешно отклоњен. Уствари, по речима доктора цела операција је била успешна да његова рука није била вођена ка том непримећеном месту, Ирена би била принуђена да поново подлегне другој операцији да се рак отклони.

Пет сати након операције, када је почела да се опоравља нешто је кренуло наопако. Она је почела да се осећа утрнулост и огроман бол у телу. Њено стање се све више погоршалаво, поново су је увели у операциону салу. Прикључена на цеви, једва да је могла да се помери или говори због утрнулости, и најгоре од свега њен дах је почео да бледи. Она је хтела да затражи од лекара више кисеоника, али она није била у стању због цеви и укочености.


На крају Ирена је почела да осећа одвојеност од свог тела и пронашла се у екстремнном мраку, болове више није осећала. Померала је руке, али је тама била тако велика да их није могла ни видети ни чак померајући рукама испред лица. То је било усамљено и безнадежно место, причала је касније. Она је хтела да се моли Богу да јој помогне, али је говорила да није могла да се моли, јер то је место одише неприсутношћу Божијом . Не осећајући прави смисао времена тамо, она је веровала да је тамо провела сате и дане на крају и дошла до закључка да се упкојила и вероватно је у паклу због својих грехова. Ово је учинило безнадежно и очајно све док није чула глас. Она је тада повикала: "Свети Марино! ја могу да дишем!" рекавши то осетила је да се вратила у своје тело.

Ирена пробудивши се угледала је окружена око себе 6-8 лекара и машине око ње. Дисала је нормално и није осећала бол. Она се у потпуности опоравила и данас нема рак. Хирурзи су јој саопштили да је умрла и да се вратила- један је чак рекао: "Ирена је васкрсла!

Кад вера чудотвори

Прошле јесени јави нам се Шиптар из удаљеног села. Седмогодишња кћер треба да крене у школу, али ни реч не изговара. Отворили смо им цркву. Отац се молио на свој начин, а девојчица је гледала у малог Христа мраморне статуе. Када сам их испратила до војничке страже (до грчких војника који чувају манастир), она ми се окрете и прозбори: "Ћао, Мати!" - Хвала Мајци Божјој и Њеном Небеском Сину. 

На помен манастира Соколице мисао иде ка мраморној скулптури Пресвете Богородице са малим Христом у наручју, названом Богородица Соколичка. Предање казује да је соколица однекуд "долетела, стала на дрво и позвала народ да ту подигне цркву". 

Народ је подигао цркву подно брда Соколица, на југозападним обронцима Копаоника, у брдима изнад древног Звечана и Косовске Митровице. Сматра се да је то задужбина челника Мусе, господара звечанског брда, зета кнеза Лазара и оца Стефана и Лазара Мусића, витезова погинулих у Косовском боју. Манастир је сазидан у XIV или мажда почетком XV века. У међувремену се нашао у потпуном окружењу Албанаца, данас етнички чистих села Бољетин, Жаже, Дедиње... 

Духовној мисији Соколице увелико доприноси и иконописна радионица која је за кратко време заузела водеће место у Српској православној цркви. Радионица је установљена доласком садашње игуманије мати Макарије. Иконе из овог манастира красе многе храмове и домове у земљи и свету: поnајвише у Грчкој, Аустралiји, Америци, на Синају, у Заиру... 

Игуманија мати Макарија (световно име др Милица Обрадовић) једна је од најобразованијих и најпознатијих монахиња у СПЦ. Докторирала је из области хемијских наука, 1971. у Љубљани. До 1974. радила је као доцент на Природно-математичком факултету у Београду, а онда одлази у Грчку, у Благовештенски метох светогорског манастира Симоно-Петра на Халкидику, где изучава „византијску уметност теологије у бојама" - православну иконографију. У том манастиру је замонашена 1978. Три године касније дипломирала је на Теолошком факултету Аристотеловог универзитета у Солуну. 

Мати Макарија се бави и фрескописом: осликала је крстионицу Саборне цркве у Призрену, параклис Сабора српских светитеља у Пећкој патријаршији, велику народну трпезаpију Светог Саве у манастиру Жича... 

Одазивајући се позиву Цркве и државе да се Срби враћају на Косово и Метохију, Макарија и још две монахиње Жичке епархије, 1991. долазе у јужну српску покрајину; надлежни епископ рашко-призренски Артемије упућује их у Соколицу. Манастир је у јадном стању: црква прокишњава, краве оближњих сељака Шиптара шетају се по порти, воде нема, струје више нема него што има, без телефонских линија... Латиле су се посла, прво њих три, а онда су почеле да им се придружују и друге сродне душе. Манастир је оживео. 

Мати Макарија брине и за друге светиње. Када су у лето 1999. албански терористи насрнули на манастир Девич својим старим "Југом" убацила се у колону тенкова и оклопних транспортера енглеских војних снага које су управо улазиле и заузимале позицију у српској покрајини. Зауставила је колону, искочила из аутомобила и, као да јој није безмало шездесет, хитро се попела на оклопни транспортер, што су забележиле светске агенције. Пошто говори неколико светских језика, затражила је хитан пријем код енглеског команданта. Апел је услишен. Манастир Девич је тада спашен. 

У току рата. сестринство Соколице помагало је и комшије Албанце. А кад се рат завршио, манастир се нашао па мети напада неких од тих комшија. Чак је и сестринство оптуживано да је учествовало у некаквим злочинима. Игуманију Макарију су оптужили да је снајпером, тобоже, усмртила двадесет Шиптара у селу Жаже, које је од манастира ваздушном линијом удаљено пет километара! А добар снајпериста, што ова монахиња никако не може бити, циљ може да погоди на даљини до два километра. Игуманија је и физички нападана: прошлог лета, кад је по други пут за мање од месец дана букнуо пожар покрај манастира, мати Макарија је повикала на сестринство и на грчке војнике из састава КФОР-а да с кофама воде похитају да гасе ватру, а онда се однекуд испречио и уз псовке на њу секиром насрнуо Албанац из Бољетина. Једва су је спасли грчки војници. 

Ипак, игуманија напомиње да су се најближе комшије углавном "показали као људи". Неки од њих су за време бомбардовања патролирали покрај манастирског имања, јер су се плашили "да не дођу неки Шиптари из далека и учине зло манастиру". 

"Међу комшијама распознајемо само једну породицу која се трудила да нам напакости: седам пута је пресецала извор воде, секла шуму, рушила ограду око нашег имања, а ми смо покушавали да их љубављу победимо, јер наша заједничка будућност je да живимо једни поред других", каже мати Макарија. 

Албанци су и после рата наставили да долазе у манастир. "Долазе када имају потребу, али и када хоће да посете манастир. Међутим, увек се окрећу около да се увере да их њихови екстремисти не виде...". 

Соколица је позната и по чудесним исцељењима. Отуда на скулптури Пресвете Богородице мноштво златних ланчића, наруквица, бисерних огрлица... У знак захвалности остављају они који су овде добили утеху, исцељење, душевни мир... 

"Статуа чудотвори, или боље речено, чудотвори вера онога који јој побожно прилази. Наша Богородица је специјалиста да бездетним брачницима подари плод утробе, чак и онда када су лекари констатовали да између њих није могуће да се роди дете. Наша Богородица помаже код говорних мана, код очних болести и свих оних потреба где вера молећег човека подстиче светињу да чудотвори", истиче мати Макарија. 

"Прошле јесени јави нам се Шиптар из удаљеног села. Његова седмогодишња кћер требало је да крене у школу, али ни једну једину реч није умела да изговори. Отац је молио да са девојчицом дође у манастир. Отворили смо им цркву. Отац се молио на свој начин, а девојчица је гледала у малог Христа мраморне статуе. Када сам их испратила до војничке страже (до грчких војника који чувају манастир), она ми се окрете и задовољно прозбори: "Ћао, Мати!". Хвала Мајци Божјој и Њеном Небеском Сину." 

Манастир Соколица има скромну економију. По томе је један од најсиромашнијих у СПЦ. Сем ливаде у којој је засађена башта и омалене шуме, остала економија је готово занемарљива. "Ливаду настојимо да засадимо орасима, мањи део да претворимо у воћњак - колико да имамо своје воће, а из баште поврће, и да тако не зависимо од пијаце." 

"Главно наше послушање, сем одржавања конака, манастирске порте и пријема посетилаца, јесте рад у иконописној радионици. Сликамо иконе и на тај начин обезбеђујемо средства за свакодневни живот а, мало по мало, и за обнову манастира. Уз то, мисионарски се бавимо превођењем и писањем књига и њиховом илустрацијом. Посебно смо поносни иа књигу Духовни луг светог Јована Мосхоса, капиталног дела ранохришћанске литературе (VI век), која је преведена готово на све светске језике, а ево, за свети језик српског парода Бог је одредио наш манастир." 

Како изгледа један обичан дан у Соколици? 

"Дан у манастиру почиње и завршава се молитвом. Није велики напор устајање из постеље ноћу да би се, отргнувши време од сна, Богу дало славословље, јер је ноћ време у којем се утишају све страсти, па је душа слободна да излије сву љубав Ономе у кога је заљубљена. У нашем манастиру ће према мери могућности и решености неко устати пре, а неко после: неко у два часа по поноћи, неко у три, а најслабији нешто пре четири. Време до пет часова, када почиње заједничка молитва у цркви, свака монахиња проводи у миру и тишини келије и ту узноси личне молитве Богу. Заједничка јутарња молитва у цркви је прописана типиком Цркве. Она је знак јединомислија, љубави и заједничких циљева манастира као заједнице, где сваки члан пламти ревношћу: Ако Боже, не спасеш све моје сажитеље и христољубиви род наш, избриши и мене из књиге вечности. 

После ове саборне молитве, која траје и до четири сата, долази време предаха. које свака монахиња проводи на својствен начин: ако је дуго ноћу бдела, одмара се или чита, наставља молитву, кува ручак... 

Ручак је у девет, а после њега се обављају послушања, за време којих свака монахиња, према мери талената и могућности обавља посао за који је задужена: слика иконе, бави се ручним радом, води домаћинство... Тако до 14:30 часова када се приређује послужење - кафа, чај, воће... Време до вечерње молитве је слободно. У пет по подне се врши вечерње у храму, следи вечера и коначно одмор." 

За мати Макарију "црквени сликар је просветитељ простора". Јер, "он потчињава простор лепоти теологије". 

"Мољење је иконописање по сопственој души и телу. Оно је созерцање Божанске лепоте... Сликање споља, иконописање, зависи од оног молитвеног сликања изнутра", каже. 

У манастир Соколицу многи долазе и по савет од изузетно образованих монахиња, где већина њих говори по два или три светска језика. "Питају нас како, када и колико треба да посте, да се причесте, венчају, крсте дете, славе славу, како да сахране умрле. Ово је сасвим разумљиво јер је до скоро слобода вероисповести била само слово на папиру. У нашим разговорима са верницима покушавамо да им помогнемо како да превазиђу свој его, да воле друге људе у породици, на послу, у саобраћају... Саме имамо искуство да на нашим друмовима влада углавном право јачега, да не постоји возачка култура, да ће можда свако да те избаци из реда за чекање, да ћеш се најзад изненадити када наиђеш на љубазну продавачицу, на џентлмена на улици, у саобраћају... Наша порука је: будите људи, поштујте Бога, поштујте један другога. Волите се људи! Волите пре свега своју децу, јер ће топлина родитељског гнезда од младих птића створити добре летаче, док се из разореног гнезда испиле само рањене и разорене личности." 

Сестринство Соколице и помаже и охрабрује Србе да остану на Косову и Метохији. Игуманија Макарија сматра да "човек као избеглица може све да стави у један кофер и да напусти своју кућу", али да "ми на Косову и Метохији не можемо да понесемо наше древне српске светиње, не можемо их изнети на леђима." 

Не жале се на свој терет, иако не очекују да ће на Косову и Метохији скоро завладати мир. 

"Иако би се мир десио, био би на стакленим ногама", сматра игуманија. "Наравно, Србија има право да брани интегритет, ослањајући се на истину Божју и правду, на међународно право, али морал овога света јесте хтење великих моћника, којима је сопствени интерес врхунски закон и који када се сете Бога и Његове правде, име Божје употребљавају узалуд. С друге стране, како пружити руку њиховим љубимцима, албанским вођама, јер ако се само дотакнете Рамуша Харадинаја, на вашој сопственој руци ће заувек остати печати крви српских невиних жртава. Ја сам монахиња. Са сестрама свакодневно вапијемо Богу да спасе народ наш. Остављајући политику политичарима, опредељујем се за једино моћно и најучинковитије оружје, за молитву, гајећи у срцу своме истинску љубав за све људе, укључујући и Шиптаре. А оно Косово, Косово које је у срцу моме, то Косово ми никада и нико не може отети." 

Записи из монашке тишине 

Мољење је иконописање по сопственој души и телу. Оно је созерцање Божанске лепоте... Сликање споља, иконописање, зависи од оног молитвеног сликања изнутра. 

Постоје две смрти (у људском роду): смрт душе и смрт тела. Смрт душе је насиље над човековом унутрашњом суштином. Она је убиство најсуптилније, есенцијалне вредности у свим световима од памтивека до данас, она је човекова негација Бога, и као Творца, и као Родитеља и као Једино Искреног Пријатеља. Смрт душе је туга над тугама и чемер над чемерима. Смрт душе је нарицање земаљског и небеског света. Смрт тела је повратак праха у прах и ослобођење душе према свету који је човек за живота одабрао. 

Смрт тела је радост и туга: радост праведника због повратка у наручје Оца Небескога и туга грешника због коначног сазнања да је, уместо светлости и покоја, одабрао таму преиспољну и место вечних мука. 

Само правоверни хришћанин има право да свету објави радосну вест: 'Нећу умрети, него ћу жив бити'. Моја смрт је крај света за мене. Прижељкујем крај који би био мој истински почетак, почетак неувениве радости, почетак моје ВЕЧНОСТИ. 

Чернобилски баћушка "Имамо чак и црне роде…"

Отац Дионисије се тако тихо попео шкрипавим степеницама пријемне просторије у Оптинској пустињи, да угледавши га, нисам одмах схватио: Да ли је то јава? Преда мном је стајао висок човек у тамној монашкој одежди. Бледо и продуховљено лице.  
 
- Желите ли чај? Имам и меда.  
 
- Како да не - са задовољством је одговорио. Схавтио сам, да се цео дан молио са братијом, па је чак заборавио и да једе.  
 
После чаја је започео наш разговор.  
 
- Ја сам јеромонах Дионисије, свештеник. По послушању сам у Белорусији, у Чернобилској зони. Од самог почетка, како је она постала - зона. 
Служим у Цркви Светитеља Николаја, у старом граду Брагину. Људи су били веома уплашени због катастрофе. Једно су само схватали: овде не сме нико да буде. А ја сам им говорио, да треба живети са Богом, и да је тад увек могуће све победити. 

То је изазвало задивљеност и збуњеност. Како? На шта се овде може рачунати?! 
А јос свештенослужитељ… Сада, после много година, многи се враћају, јер је искушење бескућништва било теже од страха од радијације, нас град оживљава, и помало се мења. Али су људи још сметени, и долази много избеглица из бивших совјетских република, и њих такође треба укључивати у духовни живот.  
 
- Одакле су избеглице?  
 
- Из Средње Азије, Казахстана, Азербејџана. Ја сам дошао у ту Свету обитељ, да бих се духовно укрепио. 

Ми имамо видљиву и невидљиву борбу: с ђаволом и 'атомску'. "Мирни атом" се показао непријатељским. 
Град Брагин је 35км удаљен од реактора. 

Овде служим већ 10 година.   У мене нема много онога што од себе знам.  И ако не би Господ Бог… Наравно, ја сам често у самој зони, на сахранама по селима. Нароцито често - на Радионицу или када возе на погреб из Минска или из других градова. Забрањена зона је од града удаљена 500м.   Тамо је постављена баријера.  
 
- Да ли има много сахрана?  
 
- У последње време - да.   Углавном - стари. Али и младих много умире. Јуче сам последњи пут испратио привредног председника.   Имао је 45 година. Радио је недалеко од зоне. Имао је срчану ману. Пуно обавеза, залагања. Сада има много мана, због људских потреба.

 Човек се исцрпљује. Ако их духовно не подржите, не укрепите, многи малаксавају, и стварају себи много веће тешкоће. 

Овде људи опстају само вером, Тајнама, Богослужењем. Ипак, свако мора имати наду, подршку, да би се борио, супротстављао. 
Ослонац је један - Господ нас Исус Христос.   

Господ је то дозволио. 

Значи, то све треба победити.   

Бог даје искушење према снази. И ми треба да живимо са Божијом помоћи и да не падамо духом.  
 
Многима је после Причешћа било боље, лакше.  
 
- А како ви, као свештеник објашњавате чернобилску катастрофу?  
 
- То је допуштење Господње.   Господ наређује али Он и милује, спасава. 
Једном је Господ то допустио и то се десило, и треба се умирити у вези тога. 

А около је све живо. Земља је прекрасна, плодна. Ја још такву нисам видео. И зато сам убеђивао: не одлазите, останите.   Знамо, да нас нико не чека у другим градовима и селима.   Мене су гледали непријатељски. О чему он говори? Људи су молили месну власт: брзо нас отпремите било где.  
 
       Једном су ме позвали на митинг: умирите их, баћушка.

 Шта сам ја? Опет своје. Сада, када су протекле године, ти људи који се враћају, сећају се мојих речи. Долазе у отаџбину са сузама. Жале што су отишли.   
А неки су тамо остали, заувек. Нису издржали растанак са родном кућом. А земља, као помоћница, је чак постала боља, одморила се. Они који се враћају благодаре Господа Бога и нас, зато што смо остали и сачували наш град и нашу земљу. Целивају је са сузама.  
 
- Да ли проверавају њене плодове? Да ли су плодови који се рађају на тој земљи еколошки чисти?  
 
- Да, углавном су чисти.   И специјалисти се чуде.   Како то може бити? Десила се досад невиђена катастрофа, и људи су ту несрећу победили са Богом. Такав народ треба чувати. И ту земљу.    
 
Реците нам оче Дионисије о деци која се овде рађају.  
 
- Долазе млади, моле: баћушка, благословите, и ја их венчавам. Жене у другом стању се причесћују. Здраву децу рађају они који иду у Цркву, живе са Богом. А за све не могу да кажем.  
 
Да ли су код вас научници много радили?  
 
- Било је много експедиција. Изумиру плодови, радијација је повећана - одслужим молебан, осветим те плодове Богојављенском водицом, и радијација нестаје.

 Ја сам се свих година хранио од те земље. У зони сам виђао и тетребе, и дивље свиње. Јео сам рибу одатле. Већ имамо црне роде.  
 
       Природа је прекрасна. Кад сам се враћао из зоне парохијани су питали:  
 
       "Баћушка, зашто сте тако весели?"  
 
       Ја сам одговарао: "Ишао сам у риболов."  
 
       Верујте, не причам глупости. Професори из Минска су узели моју крв на анализу. А затим питали: "Баћушка, зашто су сви ваши резултати нормални?" Ја сам одговарао: Господ је са мном."  

Био сам болестан, али болести нису биле због радијације. Било је великих невоља. И лукави се све време старао да ме сломи, јер сам му 'помрсио рачуне'.    
 
- Оче Дионисије, да ли сте могли да откажете одлазак у ту парохију?  
 
- Могао сам. Могао сам и да одем. Али ја никада нисам отишао.   И до данасшњег дана нисам чак ни размишљао о томе. Тренутно у Брагину има много промена на боље. Ако и одем одатле, то ће бити зато, што сам ја монах, и време ми је за манастир. Истина, наш Николајевски храм још увек није добро уређен.
 Неколико пута сам се обраћао: помозите… Црква у том граду треба да буде за све нас велика помоћница, али је она у веома лошем стању. 
Чак до данашњег дана. Те године смо могли само да уведемо водовод. Изградимо подно грејање. Направимо чврста врата. Зими је унутра хладно.  
 
- Оче Дионисије, како ви све то савладјујете?  
 
Господ и Мајка Божија дају снагу. Плаче за нас Царица Небеска. Имамо и много избеглица. Колико они тек имају невоља?! Они иду у први ред у храму, ка баћушки. Човеку треба помоћи да пронађе себе. 

Неки парохијани имају веома тешке проблеме, да је тешко и присећати се. Брагин са својом околином је - епицентар чернобилске катастрофе. И људи одлазе у ту зону, јер морају да иду негде.  
 
26. априла сваке године је помен.  
 
Гледајући на мештане и придошлице, мислим: Цркву треба чувати она је јединствена за све нас. Црква је - наша мати. Њена врата су увек отворена. Сви несрећни људи су били у њој. И свакакве невоље смо с Божијом помоћи решавали.  
 
- Ви, истина, више сахрањујете него што крстите?  
 
- У последње време су сахране учестале. Било је таквих периода да је у свакој кући била сахрана. Често ме питају: "Баћушка, пођимо у забрањену зону, поведимо оца…" Пролазе поред своје кућице, а она разрушена…Како је тешко преживљавати све то. И долазе им мисли: боље да останемо кући - лакше је преживети невољу у отаџбини, него у туђини.    
 
- Какво је здравље мештана?  
 
- Били су болесни. И не знамо, чиме ћемо још бити застрашени, али су се многи по вери исцељивали.  

 Имали смо молебане, Акатисте.   

Људи су се исповедали, причешћивали Христовим Телом и Крвљу… И када су их други лекари прегледали, просто нису веровали својим очима.   

На пример, једном дечаку Волођи, који тренутно живи у Минску, су ноге отказивале и имао је и других немоћи.   И мајка је почела да га доводи често у Цркву.   Исповедао сам га, причешћивао. И оздравио је. Повратила му се коса.   … Почео је да хода нормално. Сви парохијани су то видели. А лекари су се дивили.  
 
       Сада смо некако смирени. А колико смо претрпели све ове године. Наш народ је узео на себе подвиг да остане у невидљивој невољи, тињајућој невидљивој опасности. Подносили смо сваку тугу.   И сад се не бојимо никаквих последица. Победили смо - радујемо се, благодаримо Господа Бога.  
 
  Данас сам с таквим узбудјењем дошао у ту Свету обитељ да укрепим свој дух. Непријатељ је јак. И у то време, одмах после катастрофе, он је дубоко рањавао. Нападало је и униније, и очајање, стремио је да нас уништи изнутра, да расточи нашу веру, нашу паству, нашу отаџбину, нашу земљу.  
 
- Оче Дионисије, а како су се зли духови понашали?  
 
- Страсно , али не желим ни да причам о томе. Допуштење Господње…Али Господ зна, види, и још ће више да нам помаже. И Мајка Божија. 
Да, тад су зли духови веома страсни, када се верујући људи труде да се супротставе спољашњој зарази и страху, они јако нападају. Онда се води борба не на живот, него на смрт…Није једноставно причати о томе. И не треба причати.  
 
- Да ли има Црква која је ближе епицентру катастрофе?  
 
- Признаћу вам, ту сам се молио.   4 км од реактора се налази храм Архистратига Михаила. Тамо постоје сви услови за тиховање.  Наравно, паства не би пошла, али сам ја хтео да сачувам Цркву.   
Дошао сам до ње заједно са војском.  
Они су почели да мере радијацију, а затим да говоре: "Баћушка иза ограде тог храма, уређај региструје радијацију, а у порти и у самом храму нема ничега - све је чисто". 

О томе су писале и новине.  

Мироточиве Иконе у Србији

Мироточиве иконе у Србији

Чудо Светога Василија Острошкога

Стари Игуман тихо читаше акатист Светом Василију,
И баш кад главу пред Светим Кивотом, попут доброг дјетета пови,
Приђе му човјек озарен молитвом, начини велику метанију,
И рече, сузама ноге му заливши: „ Преподобни Оче, благослови“.

Благослов сине Духа Светога, благо га додирну небесник сиједи,
И покри незнанца к`о Покров Свети, предивна старчева брада бијела:
„ Пред Светим дијете  све гријехе своје Господу драгом исповиједи,
Реци Му прво, каква те невоља у ову Светињу донијела“.

 Није ме невоља притисла Оче, да дођем чак из Далмације,
Но завјет који морам испунит`, за овог кратког земног живота,
Хоћу да свједочим о чуду великом, што сатвори Свети Василије,
Овдје крај Његових Светих Моштију, крај дивног Његовог Светог Кивота.

Живјели смо Оче сложно и побожно, с` пет синова Бог ми огњиште украси,
У нашој је кући вазда радост била, весело смо својег Творца прослављали,
Ал` кад шесто дијете мученица роди, моја жена нагло поче да се гаси,
И залуд смо над њом вреле сузе лили, залуд је дозиваху сирочићи мали.

Душу је своју тихо испустила, а поглед јој тужни на дјечици оста,
К`о да их са оног свијета благослиља, к`о да се и мртва Богу за њих моли,
Као да им каже: „Смрт вам моја проста,
 и мртва ће мајка дјецо да вас воли“.

А њих спопала писка, не могу их малене од ње одвојити,
Као да се са њом сунце угасило, као да се небо затворило за нас,
Што сам друго могао, него се молити: 
„ Свети Оче Василије, помози нам данас“.

Уто се врата кућна отворише, угледасмо Светитеља гдје на прагу стоји,
Догод живим памтићу Га, имаше на себи дивну митру плаву,
У трену се умирише сирочићи мили моји,
А Он приђе покојници, и додирну Светом руком њену мртву главу.

А она отвори очи, к`о да ни уснула није,
И дјечицу пригрли срећну у топло мајчинско крило,
Заустих плачућ` да кажем: „ Хвала Ти Свети Василије“,
Али у соби сем нас никога било није“.

Сада је и Игуман плакао к`о дијете,
Не желећ` да сузе радоснице скрије,
Цјеливајућ` побожно оне Мошти Свете:
„Слава Ти и Милост Свети Василије“.

Чудесна исцељења и јављања Cветог Василија Острошког

                            Сусрет са непознатим свештеником

Он потеце да се склони под једну велику букву при дну бријега, гдје бијаше његов крај. Како ли се зачуди кад под дрветом затјече неког свештеника!

Пјешачки пут из оближњег села ишао је ивицом долине, па се пењао преко бријега и водио ка Митровици. Дакле, свештеник је био неки намјерник, који се ту склонио од кише и инаће да се одмори.

Сибрак назва Бога, па пошто сједе, заподјену разговор о времену: “Ево Божијег дара!”

“Јест”, потврди свештеник, “прољетна је кишица – Божији дар!”

Сибраку се учини да глас непознатог човека не излази из његова грла, него да допире однекуд са стране, из даљине. Погледа боље свештеника и опази да су му образи утонули, да му је кожа на лицу црна, да су му очи без сјаја, да му је брадица црна, ријетка и без сјаја – сачувај Боже, као у каква покојника, након неколико недјеља, пошто је сахрањен.

“Путник ли си ?”, запита Сибрак мало у страху.

“Путник сам”, одговори оним чудним гласом човјек и дубоко уздахну.

“У Митровицу ?”, упита опет.

“У Митровицу”, потврди онај.

“Ако милујеш, можеш свратити к мени, у моју кућу на вечеру и на ноћиште. Није далеко одавде”

“Не могу, брате, јер морам одмах даље, а теби хвала као брату!”

Киша нагло попусти, као што нагло бијаше ударила. Сумрачје почињаше. Сибрак хтједе поставити путнику питање ко је, шта је, одакле је, куда иде, као сто је већ обичај код наших људи, али разумједе да путнику није до разговора, да носи некакво велико бреме на срцу. Зато уз говорити о себи, о свом злом удесу, исприча намјернику како му се син разболио и како је ходио к Чудотворцу Василију Острошком, али узалуд! И заврши: “Био је силан свијет, јер као сто знаш иде му на завјет не само наша вјера, него и Турци и Латини. Свијет се препаде да Светац више неће чинити чуда…”

Након дужег ћутања, намјерник ће Јовану:

“Свеци не могу помоћи сто неће и они измолити од Свемогућега, а зашто Он неће увијек да услиши молбе, то не могу ни они знати. Његови су разлози непостижни. Него, реци ти мени – дијелиш ли ти колико можеш сиротињи ?”

“Дијелим, заиста колико могу”, одговори Сибрак.

“Дајеш ли толико да и сам осјетиш или дајеш од свог сувишка”, пита даље свестеник.”Право да кажем, дајем од сувишка”, рече Јован.

“То је оно, видиш, што сам слутио и што не ваља”, настави свештеник, као из још веће даљине, “Од сјутра ради друкчије, намјењуј, али не као до сада, него како ћу те ја савјетовати, ако ћес ме послушати!”

“Хоћу, заиста хоћу! Слушаћу те као свог оца. Само говори”, убрза Сибрак, устајући. Ноге су му клецале, а свештеник из мрака поступно, удаљујући се, започе:

“Ти си имућан и ти знаш све невоље у свом селу. Знаш шта је коме од твојих сељака најпрече. Дакле, већ сјутра изабери оног за ког мислиш да има највећу потребу и ту потребу одмах намири. Али, запамти добро, да нико не дозна за твоје добро дјело. Нико. Ни твоја жена. Ради као што је Христос заповједио: “Да не зна љевица твоја шта чини десница твоја!”Изазови насамо онога коме си то добро дјело намијенио, па га закуни да то ником не казује, а да се моли за твога сина. И та прва молитва за болесника, неслућена, неочекивана, до непознате душе, за непознато доброчинство, почеће помагати.”

“Хоћу, учинићу тако!”, рече скрушено Јован.

“Па онда”, настави већ невидљиви и нечујни човјек, “таква иста дјела, таквим истим начином, настављај што чешће, да што прије почнеш осјећате како се твоја имовина крњи. А Богу се моли да ти да јако срце да не зазалиш, јер срце човјечије сувише приања за земаљска блага.”

“Хоћу, све ћу тако урадити!”

“Још несто. Твој младић лежи у кући ?”

“У кући!”

“Од сјутра изнеси га напоље. Дању и ноћу нека лежи напољу. чувајте га од влаге, припеке, вјетра, али нека га напољу. Не нудите га жестоким пићем, него га напајајте млијеком и нудите га медом. Рекао сам све. Догодине, кад се наврши година од данашњег дана, походићу те и надам се, затећи ћу те весела, ако послушаш моје савјете. Збогом!”

И чудни путник – исчезну.

“Приступи синко!…”

Кад се Сибрак вратио кући, није ни сам знао. Био је као у неком бунилу, али, зачудо,чим пређе праг своје куће, обузе га нека неисказана радост, те његови видјеше човјека који као да је открио неку велику тајну, која га чини срећним а о којој не говори.

Сјутрадан, зором, устаде Сибрак, узе повећу суму новца и отиде неком Милошу Гаврићу, коме бијаше угинуо во. Изазва га насамо и од прве му рече:

“Ево ти да купиш вола, али те преклињем свијем што ти је најсветије да о томе ником не говориш. Не било ти благословено, ако ме одаш. Јер, знај да је ово намјена. Моли се Богу за мог Миленка!”

Па се Сибрак врати кући и одмах удеси да се кревет и на њему болесник изнесу у двориште, под велику липу, да поред њега увијек буде јакошњег млијека. Ту остаде цијели дан, забављајући болесника лијепим причама, шалама и побожним мислима.

То исто учини и другог дана: отиде некој удовици и даде јој знатну помоћ, молећи је да то не разгласи.

И тако настави Јован Сибрак. И свакога дана чињаше му се да се његов мили болесник помало снажи.

Али, истом, кад добро осјети да већ не даје од свога сувишка, кад видје да лице његове Станије поста све брижније и да она одгађа нека питања која је муче, истом се онда увјери да је његову јединцу знатно боље.

Након три мјесеца Миленко се тако опоравио, да је могао сједјети и помало ходати, а након још толико времена, устаде и поче радити, те се отац и мати озбиљно договараху да га ожене.

Наврши се година. Јован Сибрак чувао је тајну. Домишљао се да ли је онај необични свештеник Божији човјек који је у животу или то бијаше Божији човјек, који је нарочито дошао са онога свијета, да му помогне.

Кад дође ред на онај жељно оћекивани и добро запамћени дан, Сибрак нареди гозбу. Рече својима да ће увече стићи његов мили пријатељ кога они не знају.

Али, не дође нико.

Те ноћи Сибрак усни истог свештеника, на истом мјесту, али свештеник бијаше у златотканим одеждама, а шума је блистала у чудесној, необичној свјетлости.

Утвара рече Сибраку благо:

“Приступи, синко! Ја сам Свети Василије Остроски!”

И исчезну, као и првога пута.