А када га угледаше млађи монаси, брзо се окупише око њега да поберу речи љубави. Ретко је стари Авакум излазио у двориште, те тако монаси нису имали прилике за то.
- Који је грех највећи, Старче? запита отац Нил.
- Злопамћење је, одговори Старац, веома велики грех, толико велики да нас може лишити и самога Раја.
- Раја? Значи толико је велик? прекиде га млади монах Гаврило.
- Сећам се, настави Старац, једне приче из мученичких страдања древних хришћана.
Сви монаси заузеше бољи положај да чују душекорисну причу старог Авакума.
„Налазимо се у доба цара Валеријана. У једној далекој земљи на Истоку живео је један хришћански свештеник по имену Никифор. У том је граду живео и један други свештеник, Саприкије, кога је са Никифором везивало духовно и хришћанско пријатељство. Свештеник Саприкије био је Никифоров духовни водич. Али, Ааво је мрзео пријатељство ова два духовна брата. Некаква клевета која је доспела до ушију свештеника Саприкија била је довољна да раскине њихову хришћанску везу. За главног кривца клеветања сматран је Никифор, па свештеник Саприкије не само што није желео да га види својим очима, него га и смртно омрзну.
Много је пута Никофор покушао да му се приближи. Узалуд. Саприкије није хтео ни да чује. Слао је и друге људе да га убеде да поново постану пријатељи. Али ништа од тога. Страст злопамћења беше га заслепела. И што је време више пролазило, то је свештеник постајао све тврдоглавији.
Тада у Источним областима изби велики прогон Хришћана, жешћи од било којег до тада познатог. Младићи и старци, дечица и жене, одвођени су на стадионе и у арене да пострадају због љубави према Христу. Међу Хришћанима ухватише скоро међу првима и свештеника Саприкија и ставише га на муке да се одрекне своје вере. Одведоше га до Зевсовог златног кипа, али овај одби да му принесе жртву. Стога га бацише у тамницу где наставише да га муче још више.
Никифор гледаше свештеникова страдања и са много новаца убеди чувара да га пусти да уђе у тамничку ћелију.
- Опрости ми, оче, рече му плачући, ја сам крив за све. Опрости ми.
- Никада, рече Саприкије још тврдоглавије.
- Али, ускоро ћемо се раздвојити заувек. Како да се растанемо са непријатељством међу нама? Опрости ми, рече поново Никифор преклињући га.
- Никада. Одлази сместа. Чувару, одведи га, молим те, одавде, немам више ништа да му кажем, одговори одсечно Саприкије.
Никифор се збуни. Од Саприкија није очекивао толико супротстављање, нарочито сада, у тренуцима страдања. Тешка капија се затвори за њим, и Никифор се упути својој кући.
Следећег дана један војник читаше свештенику смртну пресуду. А џелат спремаше мач да му одруби главу.
- Опрости ми, викао је Никифор из мноштва народа које се беше сакупило.
- Никада. Никада, понављао је оштро Саприкије.
- Опрости ми, био је упоран Никифор. Али се Саприкијев одговор није мењао...
Међутим, Бог није хтео такве мученике. Нико не улази у Рај ако пре тога нема у себи љубави. Због тога Бог одузе од Саприкија своју благодат. Овај тада осети као да се пробуди из некаквог дубоког сна. Као да није знао због чега се ту налази везан. Без Божије благодати бејаше само један обичан човек.
- Ма шта ја то овде тражим? запита знатижељно Саприкије.
- Ти си осуђеник јер си Хришћанин и јер си одбио да идолима принесеш жртву, рече џелат гласно.
- Не, ево принећу жртву, принећу жртву, одговори уплашено Саприкије који беше изгубио Божију благодат.
Мноштво оста слеђено. Никифор се запањи. Управи свој поглед према небу и виде једног анђела спремног да овенча мученика. Али, када Саприкије порече Христа, венац остаде тамо чекајући неког новог мученика.
Тада Никифор излете из мноштва и чежњом мученика узвикну џелату и сакупљеној гомили.
- Христос данас жели једног мученика. Ја сам Хришћанин. Напред, дакле, шта чекаш? одруби ми главу. И тако Саприкијево место заузе Свети Никифор".
Сви остадоше непокретни, а Старац, завршавајући своју приповест, рече:
- Ово је, децо моја, прича из мученичких страдања првих Хришћана. Да се чувате, дакле, злопамћења и да молите Бога да нас испуни љубављу.
Млади монах, отац Гаврило, прекрсти се и помоли да му Бог подари љубави.
- Без љубави, дете моје, не можемо сведочити Христа нити мученички страдати за њега, рече опет Старац.
Монаси целиваше руку старом Авакуму и упутише се својим келијама добивши много овом причом.
Нема коментара:
Постави коментар