ИСПОВЕСТ БИЉАНЕ НИКОЛИЋ, САМОУБИЦЕ КОЈА ЈЕ ПОПИЛА СЕДАМ ЧАША СОНЕ КИСЕЛИНЕ
Нема желудац, једњак, метар дебелог црева и метар танког црева, као отписану у живот су је
вратили хирузи, а онда се окренула вери у бога и отерала од себе смрт
Пише: Владимир Ђуричић
Ово је потресна животна прича жене самоубице, београдске уличне сликарке Биљане Николић (40), која је
игиом судбине победила смрт коју је себи наменила попивши седам децилитара соне
киселине. Иако је инвалид који би требало да лежи у кревету и одмара, ова сликарка ради.
„Немам желудац, једњак, метар дебелог црева, исто толико и танког црева. Када
су сви мисииии да сам отписана у КЦС саставили су ме два виртуозна лекара Предраг
Пешко и Дејан Станков, направивши чудо од хирушког захвата које раде једино лекари у
Паризу и Токију, али за 180.000 евра. Све се дешавало на дан Светог Пантелејмона и
исцелитељ - хирург ми је подарио нови живот и спознала сам колико је он вредан и колико
је живот велики божији дар. Када бих могла да вратим време на 2005. годину никада не
бих више помислила да себи прекратим живот", открива у ексклузивној исповести за наш лист
ова ова необична жена. Притом нам показује рез који се преко грла спушта до сто-
мака, и додаје да је уместо једњака који је уништен соном киселином добила "нови"
направљен од танког црева.
„Трајни сам инвалид, али не изгледам тако, добро то киијем. Уметност ме одржава и
осећам се веома слободном, иако бих требало да имам сталну негу. Радим неу-
момо, сликам, правим сир, зидам манастир посвећен Светом Пантелејмону и Светом
Јовану Владимим на Трешењи под Авалом, онако камен на камен, и биће као онај у
Бам који носим у својим мислима. Упомо тражим паре које немам, али успећу, јер то
радим због спасења, Богу у знак захвалности, јер знам да сам посегла за нечим што
је највећи грех - самоубиством. Чекам и благослов митрополита Анфилохија", са осме-
хом наставља своју животну причу Биљана. Њена приповест, како се испоставило, ве-
зана је за Бар у којем је, како каже, живела и радила као фотограф, и коме би се поново
вратила да има пара.
„Била сам атрактивна, изузетна лепотица. Мини сукња, лудовање, изласци, друштво,
и рекла: 'Боже, опрости ми молим те, али ја немам за кога да живим.' Сукнула сам се-
дам деци соне киселине у себе. Иначе, људи умим сместа када попију само две чаше.
Ја, ето, нисам. Постоји једна прича о томе када су једном светитељу дали чашу отрова
да се отрује. Питао је, показујући прстом на чашу: 'Хоћеш са ове, ове, ове или ове стране
да попијем?'Тако је прекрстио чашу, попио отров и није се отровао. И ја сам то урадила,
открива своје последње тренутке пред самоубиство Биљана и присећа се да су је од-
мах одвезли на ВМА и двадесетједан дан чекали да умре. Гумули су јој сонду и тако
пробили једњак који је већ био тмо. Хитно су је ставили на операциони сто и, како каже,
стицајем срећних околности на дежурству се задесио наиболии химрс Кнежевић.
„Бог није хтео да умрем. Доктор Кнежевић те ноћи се ту сасвим случајно нашао,
на Светог Пантеломона, ако уопште случај постоји. На операционом столу видела
сам да је 00.14, 9. август. 2005. године. Знала сам да је светац. Доктор ми је у шали
рекао: 'Ништа немој да се бринеш, само ћу ти извадити желудац.' Свашта ми је сецкао, ве-
зивао, спајао... Два и по месеца сам лежала на ВМА. Од болова нисам знала за себе.
Једва сам преживела. Гладовала сам, јер нисам смела да једем, а храну сам уносила
кроз дрен који ми је био усађен на стомаку. Јела сам оброке из блендера, па онда у
шприц и сипај у дрен. Ни воду нисам смела да пијем. Све би ме нагнало на повраћање",
прича Биљана. Протекло је девет месеци у мукама, и онда након адаптације орга-
низма морала је поново у болницу. Рана на стомаку јој се стално рашивала. Након
прегледу у једној приватној клиници, лекар јој је рекао да може једино да је спаси доктор
Предраг Пешко на Првој химшкој клиници у Београду, који је магистрирао у Јапану.
„Када сам стигла у болнуцу, рекли су ми: 'Немој да бринеш, ми ћемо те добро окрпити.
Остаћеш само без гмдног коша, пола органа, али жива.' Тресла сам се од страха недељу
дана. Доктор ме је психички припремао за операцију, прегледао и бдио нада мном.
Психолошки ме натерао да сама тражим да ме оперише. Хтео је чак и да ми вади крв
и ради аутотрансфузију, како се случајно не бих заразила пиимајући туђу крв. Једина моја
молба била је да ме не буди из анестезије док не заврши све како треба. Хирург ми је
пресекао дебело црево, па га негде некако сместио. Потом је секао два метра танког
црева, шио, а од једног дела правио једњак. После је једњак гужвао, провлачио, сме-
штао. Сви зуби су ми пропали за то време, јер ништа нисам јела. Иначе, можда је и ожиљак
на глави у облику православног крста учинио своје. Када сам била мала, на црвено слово
ме је ударио ауто у главу, и остао је тај ожиљак. Било како било, некако сам
се из постоперационе агоније извукла као да никад ништа није било",
прича Биљана, која не заборавља буђење из анестезије, када је кроз
маглу гледала лик лекара и чула његове речи које су јој се урезале за цео живот: „Нити
мање жене, нити јачег срца." За време лежања у болници на њој је апсолвирало два-
десет лекара, а она је „апсолвирала" смисао живота. "Покушајем самоубиства себи сам
живот обележила, али у књизи Владике Николаја Велимировића пише да је свако предодре-
ђен да се спаси на неки начин. Мене је Бог пустио да се вратим у живот да бих укапирала
неке ствари и да бих можда баш зато направила тај манастир, да бих се откупила за ту
глупост коју сам направила. Више се никада не бих отровала, а истовремено схватам да
има истине у реченици ТЈ сваком злу има и нешто добро'", каже данас Биљана, која са
новим животом све жели, али је, како каже, пред њом велики ребус.
„После недавног раскида са дечком хтела сам да се замонашим, медутим, одлучила
сам да упишем Академију за иконопис и рестаурацију", заврсава своју исповест жена
самоубица.
Нема коментара:
Постави коментар