Православна Црква поштује Иконе Светитеља, односно њихове ликове.
Икона је грчка реч и значи слика. На иконама Црква представља: Господа Исуса Христа, Богородицу, Андђеле и Светитеље. Поштовањем икона ми прослављамо оне који су на њима и оживљавамо успомену на њих. Као што из љубави, поштовања, подсећања и успомене чувамо слике своје родбине и пријатеља, тако је слично и са иконама Светитеља. Иконе су споменици религиозних великана, споменици који нас подсећају на њих и њихов рад; врло јако средство за религиозно-морални живот, јер буде живу успомену на њих и њихова дела која загревају, одушевљавају, изазивају и вуку да их подржавамо. Гледајући иконе сећамо се побожног живота оних који су на њима представљени, и то нас побуђује да се угледамо на њих и да и ми испуњавамо Хришћанске врлине као и они, и нагоне на топлију и усрднију молитву. Истина је да се човек може молити и без икона, али оне боље задовољавају људску природу, јер је човек састављен из душе и тела, па му је потребно нешто видљиво да би у њему изазвало представу невидљивог и створило веће молитвено располозење. Свете иконе су као отворена књига из које се уче сви, а посебно неуки. Свети Јован Дамаскин каже: "Икона је као учитељ за просте, који не знају читати, а књига за писмене; она говори погледу, колико реч слуху. Икона је као књига ... која нам помаже да се сетимо дела Божијих и Светитеља Његових". Зато иконе треба поштовати. А поштујемо их ако их стављамо у Храмове, куће и друга места; ако им се клањамо; ако их целивамо; кадимо и свеће пред њима палимо. Употребу и поштовање Светих Икона потврђује Свето писмо. Сам је Бог заповедио Мојсију да начини ковчег завета, који је био видљива слика присутности невидљивог Бога, престо Његов, и да начини два златна Херувима на ковчегу и да извезе такође два Херувима на завеси која је делила Светињу од Светиње над Светињама. И Соломон када је подигао храм, поставио је два Херувима на ковчег завета и многе на завесама и зидовима. У Новом завету још јасније је потврђено поштовање Икона. У Хришћанству од почетка Иконе су у поштовању и у употреби. Ово потврђују многи споменици из првих векова Хришћанства. По предању, које је признао Седми васељенски сабор, сам Спаситељ је послао свој нерукотворени лик едеском цару Авгару. Иконе се налазе на зидовима у катакомбама, пећинама, мученицким гробницама и другим местима где су се скупљали Хришћани на молитву. О употреби и поштовању Икона сведоче многи свети оци и учитељи цркве. И поред толиких сведочанстава о поштовању Икона, било их је који су се противили томе. Из историје Цркве познато је да је борба против Икона трајала, са прекидом, више од сто година. Иницијатори борбе били су византијски цареви, а мотиви су били разни. Међу самим Богословима било је и таквих који нису били сагласни са употребом, а нарочито поштовањем Икона. И монофизити су били против поштовања Икона. Да се утврди ово мишљење утицали су мухамеданци и павликијани, који су у поштовању Икона видели идолопоклонство. Иконоборци су се позивали на другу заповест Божију и списе старих црквених писаца који су били непријатељи Икона. Борбу против Икона почео је цар Лав III Исавријанац издавањем едикта 726. године. Још жешћу борбу наставио је цар Константин В Копроним. Но, када је на престо дошла царица Ирина, она сазва 787. године у Никеји Седми васељенски сабор. Одлуком овог сабора не само да је дозвољено, него је и корисно и Богу угодно употребљавати Иконе и поштовати их. Поштовање се не односи на материју од које је Икона израдјена: дрво, злато, боја и др., већ на лик који је представљен на њој. После смрти царице Ирине почела је поново борба против Икона. Водили су је цареви Лав Јерменин, донекле Михаило II и Теофило. Када умре цар Теофило, на престо ступи његова жена Теодора, уместо малолетног сина Михаила. Она укиде борбу против Икона и сазва сабор у Цариграду 842. године. На овом сабору осуђени су иконоборци и свечано прокламовани закључци Седмог васељенског сабора. Прве недеље ускршњег поста Иконе су тријумфално унете у Цркве. Славећи победу над непријатељима Икона одлучено је да се, ради успомене, та недеља слави сваке године као Недеља Православља. Поред царица Ирине и Теодоре велика заслуга за ову победу припада Св. Герману, Патријарху цариградском, Св. Јовану Дамаскину, Никифору исповеднику, Патријарху цариградском и Св. Теодору Студиту, а нарочито Монасима који су били велики поборници поштовања икона.
Орос вере Седмог васељенског сабора
...Ми се држимо неизмењиво свих црквених нама завестаних писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког живописа, јер је сагласно историји јеванђелске проповеди, ради потврђивања истинитог и не привидног очовечења Бога Логоса ... Да се паралелно са знаком Часног и Животворног Крста постављају Часне и Свете Иконе, које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала, у светим Божијим Црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима; и то: Икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, Пречисте Владичице наше Свете Богородице, Часних Анђела и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у ликовним изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих оригинала. И да се овима одаје целивање и почасно поклоњење, али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђелима и осталим свештеним посветама, тако и у част ових чинимо принос кађења и светлости, као што је то био побожан обичај и у древних Хришћана. Јер, част која се одаје Икони (лику) прелази на Оригинал (прволик), и ко се поклања Икони, поклања се личности онога који је на њој насликан...
Беседа о правој вери Светог Саве из 1221. године
"Клањамо се и поштујемо и са љубављу целивамо Свечасну Икону човечанског оваплоћења Бога Слова (Христа), помазаног Божанством и оставсег непромењеног, тако да онај који је помазан вером сматра да на Икони види самога Бога, Који се јавио у телу и са људима поживео. Клањамо се и част одајемо и Икони Пресвете Богородице, и Иконама Свечасних Божијих Светитеља, уздижући очи душе наше ка Првообразном Лику и узносећи ум наш на несхватљиво и неизрециво".
Нема коментара:
Постави коментар