Сусрет са непознатим свештеником
Он потеце да се склони под једну велику букву при дну бријега, гдје бијаше његов крај. Како ли се зачуди кад под дрветом затјече неког свештеника!
Пјешачки пут из оближњег села ишао је ивицом долине, па се пењао преко бријега и водио ка Митровици. Дакле, свештеник је био неки намјерник, који се ту склонио од кише и инаће да се одмори.
Сибрак назва Бога, па пошто сједе, заподјену разговор о времену: “Ево Божијег дара!”
“Јест”, потврди свештеник, “прољетна је кишица – Божији дар!”
Сибраку се учини да глас непознатог човека не излази из његова грла, него да допире однекуд са стране, из даљине. Погледа боље свештеника и опази да су му образи утонули, да му је кожа на лицу црна, да су му очи без сјаја, да му је брадица црна, ријетка и без сјаја – сачувај Боже, као у каква покојника, након неколико недјеља, пошто је сахрањен.
“Путник ли си ?”, запита Сибрак мало у страху.
“Путник сам”, одговори оним чудним гласом човјек и дубоко уздахну.
“У Митровицу ?”, упита опет.
“У Митровицу”, потврди онај.
“Ако милујеш, можеш свратити к мени, у моју кућу на вечеру и на ноћиште. Није далеко одавде”
“Не могу, брате, јер морам одмах даље, а теби хвала као брату!”
Киша нагло попусти, као што нагло бијаше ударила. Сумрачје почињаше. Сибрак хтједе поставити путнику питање ко је, шта је, одакле је, куда иде, као сто је већ обичај код наших људи, али разумједе да путнику није до разговора, да носи некакво велико бреме на срцу. Зато уз говорити о себи, о свом злом удесу, исприча намјернику како му се син разболио и како је ходио к Чудотворцу Василију Острошком, али узалуд! И заврши: “Био је силан свијет, јер као сто знаш иде му на завјет не само наша вјера, него и Турци и Латини. Свијет се препаде да Светац више неће чинити чуда…”
Након дужег ћутања, намјерник ће Јовану:
“Свеци не могу помоћи сто неће и они измолити од Свемогућега, а зашто Он неће увијек да услиши молбе, то не могу ни они знати. Његови су разлози непостижни. Него, реци ти мени – дијелиш ли ти колико можеш сиротињи ?”
“Дијелим, заиста колико могу”, одговори Сибрак.
“Дајеш ли толико да и сам осјетиш или дајеш од свог сувишка”, пита даље свестеник.”Право да кажем, дајем од сувишка”, рече Јован.
“То је оно, видиш, што сам слутио и што не ваља”, настави свештеник, као из још веће даљине, “Од сјутра ради друкчије, намјењуј, али не као до сада, него како ћу те ја савјетовати, ако ћес ме послушати!”
“Хоћу, заиста хоћу! Слушаћу те као свог оца. Само говори”, убрза Сибрак, устајући. Ноге су му клецале, а свештеник из мрака поступно, удаљујући се, започе:
“Ти си имућан и ти знаш све невоље у свом селу. Знаш шта је коме од твојих сељака најпрече. Дакле, већ сјутра изабери оног за ког мислиш да има највећу потребу и ту потребу одмах намири. Али, запамти добро, да нико не дозна за твоје добро дјело. Нико. Ни твоја жена. Ради као што је Христос заповједио: “Да не зна љевица твоја шта чини десница твоја!”Изазови насамо онога коме си то добро дјело намијенио, па га закуни да то ником не казује, а да се моли за твога сина. И та прва молитва за болесника, неслућена, неочекивана, до непознате душе, за непознато доброчинство, почеће помагати.”
“Хоћу, учинићу тако!”, рече скрушено Јован.
“Па онда”, настави већ невидљиви и нечујни човјек, “таква иста дјела, таквим истим начином, настављај што чешће, да што прије почнеш осјећате како се твоја имовина крњи. А Богу се моли да ти да јако срце да не зазалиш, јер срце човјечије сувише приања за земаљска блага.”
“Хоћу, све ћу тако урадити!”
“Још несто. Твој младић лежи у кући ?”
“У кући!”
“Од сјутра изнеси га напоље. Дању и ноћу нека лежи напољу. чувајте га од влаге, припеке, вјетра, али нека га напољу. Не нудите га жестоким пићем, него га напајајте млијеком и нудите га медом. Рекао сам све. Догодине, кад се наврши година од данашњег дана, походићу те и надам се, затећи ћу те весела, ако послушаш моје савјете. Збогом!”
И чудни путник – исчезну.
“Приступи синко!…”
Кад се Сибрак вратио кући, није ни сам знао. Био је као у неком бунилу, али, зачудо,чим пређе праг своје куће, обузе га нека неисказана радост, те његови видјеше човјека који као да је открио неку велику тајну, која га чини срећним а о којој не говори.
Сјутрадан, зором, устаде Сибрак, узе повећу суму новца и отиде неком Милошу Гаврићу, коме бијаше угинуо во. Изазва га насамо и од прве му рече:
“Ево ти да купиш вола, али те преклињем свијем што ти је најсветије да о томе ником не говориш. Не било ти благословено, ако ме одаш. Јер, знај да је ово намјена. Моли се Богу за мог Миленка!”
Па се Сибрак врати кући и одмах удеси да се кревет и на њему болесник изнесу у двориште, под велику липу, да поред њега увијек буде јакошњег млијека. Ту остаде цијели дан, забављајући болесника лијепим причама, шалама и побожним мислима.
То исто учини и другог дана: отиде некој удовици и даде јој знатну помоћ, молећи је да то не разгласи.
И тако настави Јован Сибрак. И свакога дана чињаше му се да се његов мили болесник помало снажи.
Али, истом, кад добро осјети да већ не даје од свога сувишка, кад видје да лице његове Станије поста све брижније и да она одгађа нека питања која је муче, истом се онда увјери да је његову јединцу знатно боље.
Након три мјесеца Миленко се тако опоравио, да је могао сједјети и помало ходати, а након још толико времена, устаде и поче радити, те се отац и мати озбиљно договараху да га ожене.
Наврши се година. Јован Сибрак чувао је тајну. Домишљао се да ли је онај необични свештеник Божији човјек који је у животу или то бијаше Божији човјек, који је нарочито дошао са онога свијета, да му помогне.
Кад дође ред на онај жељно оћекивани и добро запамћени дан, Сибрак нареди гозбу. Рече својима да ће увече стићи његов мили пријатељ кога они не знају.
Али, не дође нико.
Те ноћи Сибрак усни истог свештеника, на истом мјесту, али свештеник бијаше у златотканим одеждама, а шума је блистала у чудесној, необичној свјетлости.
Утвара рече Сибраку благо:
“Приступи, синко! Ја сам Свети Василије Остроски!”
И исчезну, као и првога пута.
Нема коментара:
Постави коментар