Чудо Светога Василија Острошкога

Стари Игуман тихо читаше акатист Светом Василију,
И баш кад главу пред Светим Кивотом, попут доброг дјетета пови,
Приђе му човјек озарен молитвом, начини велику метанију,
И рече, сузама ноге му заливши: „ Преподобни Оче, благослови“.

Благослов сине Духа Светога, благо га додирну небесник сиједи,
И покри незнанца к`о Покров Свети, предивна старчева брада бијела:
„ Пред Светим дијете  све гријехе своје Господу драгом исповиједи,
Реци Му прво, каква те невоља у ову Светињу донијела“.

 Није ме невоља притисла Оче, да дођем чак из Далмације,
Но завјет који морам испунит`, за овог кратког земног живота,
Хоћу да свједочим о чуду великом, што сатвори Свети Василије,
Овдје крај Његових Светих Моштију, крај дивног Његовог Светог Кивота.

Живјели смо Оче сложно и побожно, с` пет синова Бог ми огњиште украси,
У нашој је кући вазда радост била, весело смо својег Творца прослављали,
Ал` кад шесто дијете мученица роди, моја жена нагло поче да се гаси,
И залуд смо над њом вреле сузе лили, залуд је дозиваху сирочићи мали.

Душу је своју тихо испустила, а поглед јој тужни на дјечици оста,
К`о да их са оног свијета благослиља, к`о да се и мртва Богу за њих моли,
Као да им каже: „Смрт вам моја проста,
 и мртва ће мајка дјецо да вас воли“.

А њих спопала писка, не могу их малене од ње одвојити,
Као да се са њом сунце угасило, као да се небо затворило за нас,
Што сам друго могао, него се молити: 
„ Свети Оче Василије, помози нам данас“.

Уто се врата кућна отворише, угледасмо Светитеља гдје на прагу стоји,
Догод живим памтићу Га, имаше на себи дивну митру плаву,
У трену се умирише сирочићи мили моји,
А Он приђе покојници, и додирну Светом руком њену мртву главу.

А она отвори очи, к`о да ни уснула није,
И дјечицу пригрли срећну у топло мајчинско крило,
Заустих плачућ` да кажем: „ Хвала Ти Свети Василије“,
Али у соби сем нас никога било није“.

Сада је и Игуман плакао к`о дијете,
Не желећ` да сузе радоснице скрије,
Цјеливајућ` побожно оне Мошти Свете:
„Слава Ти и Милост Свети Василије“.