Средњовековно раздобље српске историје било је плодно култовима националних светитеља. За Србе је то било време цивилизацијске равнотеже, одавно окарактерисано као златно доба црквено-народне историје. Тада се на првом месту Света Лоза Немањића, потомство Св. Симеона Мироточивог бринуло о напретку како Цркве, тако и државе. Идеал црквено-државне симфоније на тлу Европе средњег века нигде није тако достигнут као у Србији.
Владари су браниоци Цркве, њени помагачи, закони се доносе на добробит хришћанства. Треба истаћи да никада у историји средњовековне Србије није дошло до сукоба државних власти са представницима црквене јерархије.
Са друге стране, у Византији то није случај, јер су тамо чести примери цезаропапистичких тенденција владара и негирања аутономије Цркве, односно њених духовних надлежности.
Прекид директног мушког потомства Немањине лозе, тешке политичке прилике изражене кроз сукоб обласних господара и претеће османске најезде 1371, ставиле су Србе пред нове и непредвиђене изазове. Успон кнеза Лазара Хребељановића, његова политика уједињавања расутих крајева и наслањање на старе црквене традиције, пружила је темељ за успостављање бране према иноверном освајачу са истока. Добар плод његовог потомства јесте и син Стефан, који је у политичкој историји српског средњовековља заузео упечатљиво место.
ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА
О његовој владавини 1389-1427, поред документарних извора, страних хроника, путописа и других извештаја, главни извор података представља „Житије" које је написао Константин Философ. Писац је био деспотов савременик и аутор је наизглед хагиографског списа која се одликујују правом историјском фактографијом. Милан Кашанин са правом примећује да је Константин Философ велики као мемоариста и историчар, а мање дубок као мислилац и поета у односу на своје претходнике истог призива и посла житијног приповедња, Доментијана и Теодосија. Ипак, само дело има оригинални наслов: Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочестивога господина деспота Стефана, написано по заповести и захтеву најсветијег патријарха све српске земље Кир Никона и дворских начелиника и виђањем трисветога јављања, док је сам деспот Стефан тражио да ово буде. Већ се у наслову откривају трансцедентни и драматуршки детаљи: упокојени владар се јавља на чудесан начин писцу његовог житија. Ауторство има благослов и врховну санкцију Српског Патријарха. Према делима вере и улози у духовном животу српског престола, народа и свога личног, деспот Стефан стоји у линији светости својих прадедова Немањића и свога оца, Св. великомученика и новомученика Кнеза Лазара српског и косовског.
Спис има доста историјских појединости, због пишчеве учености и обавештености спада у врсту доброг историографског штива. Стоји на библијској подлози и агиолошком терену, не губећи црквено значење и еклисијалну функционалност. Писац, деспота пореди са великим владарима старозаветне библијске историје. Тој компарацији доприносе деспотова дела која се пореде са боговидцем Мојсијем, песником и царем Давидом, премудрим Соломоном, војсковођом Исусом Навином... Деспотову изузетност за српску први је оценио Константин Философ, а од ње није, након акривичних и опсежних истраживања одступила ни модерна историјска наука. Наиме, каже се, да је био добар и са Западнима (Угри) и са Источнима (Турци). Преговарачком вештином и ратничким умећем, наизменичном применом оба политичка метода, сачувао је капацитет своје разорене и намучене земље, а добром економијом (рударство) уздигао углед Србије у тадашњем свету.
ТРАДИЦИЈА ДЕСПОТОВЕ СВЕТОСТИ
Деспот Стефан се назива Светим у књижевним саставима насталим непосредно после његове смрти. У српском родослову писаном око 1597. године назива се „Блаженим и Светим", а исти придев се помиње и у родослову из друге половине XVII века. Крајем XVI века српски монаси у својој преписци са папом Климентом VII наводе да се „деспотово Свето тело налази у Манастиру Раваници". Народно поштовање исказано кроз црквени култ, неговање нарочитог односа и спремност да се од личности тражи молитвено заступништво пред Божијим престолом види се и у иконографским остварењима. Деспот Стефан се приказује са ореолом у Каленићу, Манасији, Љубостињи, Руденици, Копорину, Добруну и Ораховици. Поред лика најчешће се наводи титула „Свети цар". То је поједностављено схватање значења деспотске титуле у Византији која је одмах до цареве. Ово су довољна сведочанства спонтаног поштовања које је верни народ помесне Српске Цркве исказивао. Такође, из српског културног круга популарност и поштовање деспота Стефана Лазаревића се преноси у XV веку међу Русе, а њихови богослужбени рукописи га сматрају Светитељем (бр. 686 Тројицко-Сергијеве Лавре, бр. 307 Волоколамског манастира, бр. 47 Почајовске лавре). Од XVII века рачунају га међу Свете и неки чешки месецослови. Лик деспота Стефана Лазаревића је, према мишљењима неких историчара уметности извајан међу ликовима угарске властеле под окриљем Пресвете Богородице у римокатоличком Манастиру на Птујској Гори. Ипак, Свети није имао ни рукописне ни штампане службе што ће се наметати као главна примедба и препрека рецепцији његове традиционалне Светости.
ОЗАКОЊЕЊЕ КУЛТА НОВИЈЕГ ДАТУМА
Патријарх Димитрије се и сам бавио историјским истраживањима, а своје интересовање за проблеме из историје Српске Православне Цркве није сакривао пред кругом својих учених пријатеља. Приредио је прво критичко издање Хиландарског типика Светог Саве, које се дуго у науци сматрало као најбоље. Митрополит Београда и целе Србије Димитрије је Светом Архијерејском Сабору Краљевине Србије још 1907. и 1912. године предложио да се деспот Стефан Лазаревић и званично упише у каталог Светих. Као основне разлоге навео је владарев допринос изградњи нових цркава (Манасија, Руденица, Велуће, Копорин, Београдске цркве) и његов допринос на књижевном пољу, тј. организацији преписивачке делатности.
Нема коментара:
Постави коментар