Отац Дионисије се тако тихо попео шкрипавим степеницама пријемне просторије у Оптинској пустињи, да угледавши га, нисам одмах схватио: Да ли је то јава? Преда мном је стајао висок човек у тамној монашкој одежди. Бледо и продуховљено лице.
- Желите ли чај? Имам и меда.
- Како да не - са задовољством је одговорио. Схавтио сам, да се цео дан молио са братијом, па је чак заборавио и да једе.
После чаја је започео наш разговор.
- Ја сам јеромонах Дионисије, свештеник. По послушању сам у Белорусији, у Чернобилској зони. Од самог почетка, како је она постала - зона.
Служим у Цркви Светитеља Николаја, у старом граду Брагину. Људи су били веома уплашени због катастрофе. Једно су само схватали: овде не сме нико да буде. А ја сам им говорио, да треба живети са Богом, и да је тад увек могуће све победити.
То је изазвало задивљеност и збуњеност. Како? На шта се овде може рачунати?!
А јос свештенослужитељ… Сада, после много година, многи се враћају, јер је искушење бескућништва било теже од страха од радијације, нас град оживљава, и помало се мења. Али су људи још сметени, и долази много избеглица из бивших совјетских република, и њих такође треба укључивати у духовни живот.
- Одакле су избеглице?
- Из Средње Азије, Казахстана, Азербејџана. Ја сам дошао у ту Свету обитељ, да бих се духовно укрепио.
Ми имамо видљиву и невидљиву борбу: с ђаволом и 'атомску'. "Мирни атом" се показао непријатељским.
Град Брагин је 35км удаљен од реактора.
Овде служим већ 10 година. У мене нема много онога што од себе знам. И ако не би Господ Бог… Наравно, ја сам често у самој зони, на сахранама по селима. Нароцито често - на Радионицу или када возе на погреб из Минска или из других градова. Забрањена зона је од града удаљена 500м. Тамо је постављена баријера.
- Да ли има много сахрана?
- У последње време - да. Углавном - стари. Али и младих много умире. Јуче сам последњи пут испратио привредног председника. Имао је 45 година. Радио је недалеко од зоне. Имао је срчану ману. Пуно обавеза, залагања. Сада има много мана, због људских потреба.
Човек се исцрпљује. Ако их духовно не подржите, не укрепите, многи малаксавају, и стварају себи много веће тешкоће.
Овде људи опстају само вером, Тајнама, Богослужењем. Ипак, свако мора имати наду, подршку, да би се борио, супротстављао.
Ослонац је један - Господ нас Исус Христос.
Господ је то дозволио.
Значи, то све треба победити.
Бог даје искушење према снази. И ми треба да живимо са Божијом помоћи и да не падамо духом.
Многима је после Причешћа било боље, лакше.
- А како ви, као свештеник објашњавате чернобилску катастрофу?
- То је допуштење Господње. Господ наређује али Он и милује, спасава.
Једном је Господ то допустио и то се десило, и треба се умирити у вези тога.
А около је све живо. Земља је прекрасна, плодна. Ја још такву нисам видео. И зато сам убеђивао: не одлазите, останите. Знамо, да нас нико не чека у другим градовима и селима. Мене су гледали непријатељски. О чему он говори? Људи су молили месну власт: брзо нас отпремите било где.
Једном су ме позвали на митинг: умирите их, баћушка.
Шта сам ја? Опет своје. Сада, када су протекле године, ти људи који се враћају, сећају се мојих речи. Долазе у отаџбину са сузама. Жале што су отишли.
А неки су тамо остали, заувек. Нису издржали растанак са родном кућом. А земља, као помоћница, је чак постала боља, одморила се. Они који се враћају благодаре Господа Бога и нас, зато што смо остали и сачували наш град и нашу земљу. Целивају је са сузама.
- Да ли проверавају њене плодове? Да ли су плодови који се рађају на тој земљи еколошки чисти?
- Да, углавном су чисти. И специјалисти се чуде. Како то може бити? Десила се досад невиђена катастрофа, и људи су ту несрећу победили са Богом. Такав народ треба чувати. И ту земљу.
Реците нам оче Дионисије о деци која се овде рађају.
- Долазе млади, моле: баћушка, благословите, и ја их венчавам. Жене у другом стању се причесћују. Здраву децу рађају они који иду у Цркву, живе са Богом. А за све не могу да кажем.
Да ли су код вас научници много радили?
- Било је много експедиција. Изумиру плодови, радијација је повећана - одслужим молебан, осветим те плодове Богојављенском водицом, и радијација нестаје.
Ја сам се свих година хранио од те земље. У зони сам виђао и тетребе, и дивље свиње. Јео сам рибу одатле. Већ имамо црне роде.
Природа је прекрасна. Кад сам се враћао из зоне парохијани су питали:
"Баћушка, зашто сте тако весели?"
Ја сам одговарао: "Ишао сам у риболов."
Верујте, не причам глупости. Професори из Минска су узели моју крв на анализу. А затим питали: "Баћушка, зашто су сви ваши резултати нормални?" Ја сам одговарао: Господ је са мном."
Био сам болестан, али болести нису биле због радијације. Било је великих невоља. И лукави се све време старао да ме сломи, јер сам му 'помрсио рачуне'.
- Оче Дионисије, да ли сте могли да откажете одлазак у ту парохију?
- Могао сам. Могао сам и да одем. Али ја никада нисам отишао. И до данасшњег дана нисам чак ни размишљао о томе. Тренутно у Брагину има много промена на боље. Ако и одем одатле, то ће бити зато, што сам ја монах, и време ми је за манастир. Истина, наш Николајевски храм још увек није добро уређен.
Неколико пута сам се обраћао: помозите… Црква у том граду треба да буде за све нас велика помоћница, али је она у веома лошем стању.
Чак до данашњег дана. Те године смо могли само да уведемо водовод. Изградимо подно грејање. Направимо чврста врата. Зими је унутра хладно.
- Оче Дионисије, како ви све то савладјујете?
Господ и Мајка Божија дају снагу. Плаче за нас Царица Небеска. Имамо и много избеглица. Колико они тек имају невоља?! Они иду у први ред у храму, ка баћушки. Човеку треба помоћи да пронађе себе.
Неки парохијани имају веома тешке проблеме, да је тешко и присећати се. Брагин са својом околином је - епицентар чернобилске катастрофе. И људи одлазе у ту зону, јер морају да иду негде.
26. априла сваке године је помен.
Гледајући на мештане и придошлице, мислим: Цркву треба чувати она је јединствена за све нас. Црква је - наша мати. Њена врата су увек отворена. Сви несрећни људи су били у њој. И свакакве невоље смо с Божијом помоћи решавали.
- Ви, истина, више сахрањујете него што крстите?
- У последње време су сахране учестале. Било је таквих периода да је у свакој кући била сахрана. Често ме питају: "Баћушка, пођимо у забрањену зону, поведимо оца…" Пролазе поред своје кућице, а она разрушена…Како је тешко преживљавати све то. И долазе им мисли: боље да останемо кући - лакше је преживети невољу у отаџбини, него у туђини.
- Какво је здравље мештана?
- Били су болесни. И не знамо, чиме ћемо још бити застрашени, али су се многи по вери исцељивали.
Имали смо молебане, Акатисте.
Људи су се исповедали, причешћивали Христовим Телом и Крвљу… И када су их други лекари прегледали, просто нису веровали својим очима.
На пример, једном дечаку Волођи, који тренутно живи у Минску, су ноге отказивале и имао је и других немоћи. И мајка је почела да га доводи често у Цркву. Исповедао сам га, причешћивао. И оздравио је. Повратила му се коса. … Почео је да хода нормално. Сви парохијани су то видели. А лекари су се дивили.
Сада смо некако смирени. А колико смо претрпели све ове године. Наш народ је узео на себе подвиг да остане у невидљивој невољи, тињајућој невидљивој опасности. Подносили смо сваку тугу. И сад се не бојимо никаквих последица. Победили смо - радујемо се, благодаримо Господа Бога.
Данас сам с таквим узбудјењем дошао у ту Свету обитељ да укрепим свој дух. Непријатељ је јак. И у то време, одмах после катастрофе, он је дубоко рањавао. Нападало је и униније, и очајање, стремио је да нас уништи изнутра, да расточи нашу веру, нашу паству, нашу отаџбину, нашу земљу.
- Оче Дионисије, а како су се зли духови понашали?
- Страсно , али не желим ни да причам о томе. Допуштење Господње…Али Господ зна, види, и још ће више да нам помаже. И Мајка Божија.
Да, тад су зли духови веома страсни, када се верујући људи труде да се супротставе спољашњој зарази и страху, они јако нападају. Онда се води борба не на живот, него на смрт…Није једноставно причати о томе. И не треба причати.
- Да ли има Црква која је ближе епицентру катастрофе?
- Признаћу вам, ту сам се молио. 4 км од реактора се налази храм Архистратига Михаила. Тамо постоје сви услови за тиховање. Наравно, паства не би пошла, али сам ја хтео да сачувам Цркву.
Дошао сам до ње заједно са војском.
Они су почели да мере радијацију, а затим да говоре: "Баћушка иза ограде тог храма, уређај региструје радијацију, а у порти и у самом храму нема ничега - све је чисто".
О томе су писале и новине.
Нема коментара:
Постави коментар